Странка читалаца

Нигде није забележено, бар колико је нама познато, да је у некој земљи једна странка владала само недељу дана (могуће је да се то догодило у Италији, пошто у тој земљи владе падају и пре но што се устоличе). Пошто смо ми у свему изузетак од осталог света, можемо бар нечим добрим да се похвалимо. Код нас сваке године, последње недеље у октобру, суверено влада једна, у другим земљама непозната "странка". Назвали смо је странка читалаца, јер за недељу дана трајања Међународног сајма књига у Београду, читаоци у толиком броју напуне највећу халу Београдског сајма, толико да кад се на крају све сабере буде их више него што неке, чак владајуће, странке код нас имају.

Да ли ми то од нечег неподношљивог бежимо или смо највећи светски љубитељи књиге­? Судећи по подацима, и нисмо неки велики читаоци, али јесмо љубитељи књиге, и тражимо у тим данима Сајма прибежиште и заборав од свега онога што нас притиска. Држава као и свака друга држава – брине пре свега да напуни своју касу и посланицима обезбеди највећа примања (тобоже, да их нико не би могао поткупити); појединац је препуштен сам себи и може да се похвали да је недељу дана био припадник "странке" која не нуди ни паре ни положај. Све је на добровољној основи и ваљда је зато сваке године то најуспешнија владавина. Нема свађа и препуцавања, нема сумњичења и што је најважније сви се осећају добро и најслободније у животу. Може, евентуално, неко да их појури због украдене књиге, али због тога неће уследити ни домаће ни стране санкције.

Као дугогодишњи пратилац Сајма књига, склони смо да верујемо да је то једна врста нашег тихог протеста, због свега што нам се раније и што нам се сада дешава. Није то у стилу нојевског забијања носа у песак, већ тиха, суптилна, надасве културна демонстрација да нисмо задовољни и да нам недостају многе преко потребне ствари.

Уз то, међу штандовима излагача, па макар и књига објављених ранијих година, постајемо пријатељи са свима, из било које политичке странке да долазе. Тај помиритељски став сваког посетиоца ослободи страха и зебње, бар седам дана, шта га очекује у ближој или даљој будућности. Сигуран је бар у једно – с књигом у рукама будућност му је сигурно загарантована, па макар у стварности и не било тако. Хоћемо да кажемо да све нас фрустриране, невољне и незадовољне уједини писана реч, каква у стварности не постоји и њено постојање је немогуће.

Као подстицај оснивању једне такве странке, као што је странка читалаца, може да послужи и психологија. Без обзира на све сумње научника, стварност је ипак стварност; чак и кад вам политика нуди "светлу" будућност, нешто ту, ипак, није у реду. Будућност, па још "светла"! Ако знамо да су све досад нуђене будућности биле "светле", а уз то знамо и да је та обећавана светлост пре постајала стрепња и мрак, онда заиста нема двојбе. Ма како то изгледало чудно – без обзира што је свака књига изашла из имагинације њеног писца, дакле из нечега што је измишљено, у најбољем значењу те речи, у њој нема лажи и празног домишљања (не узимамо у обзир лоше књиге) и свака књига нуди недосегнуту истину. Обрт јесте невероватан, али је управо тако – прави писац никад у књизи не лаже. Читаоци то знају да цене!

Огромно царство које је освојио Александар Македонски, или Римско које се простирало на три континента, друга колонијална, или данашњи амерички хегемонизам, распала су се, или могу да се распадну; царство књиге може бесконачно да се увећава а никад да се распадне. Да ли је то она сигурност за којом свако од нас трага, а коју не налази у свету у којем живи? Тај психолошки моменат у испреметаним и несигурним временима, каква су уосталом увек и била, психолошки може да буде пресудан јер пружа читаоцу веру и наду да је бар нешто могуће, ако можда и није вечно. Светови које у књигама открива служе му да нешто сазна, а не да њима политички овлада.