Варвари долазе

Прва два стиха песме „Ишчекивање варвара“ Константина Кавафија, писане у форми питања и одговора, гласе овако: „Кога то очекујемо овде на агори?/ Варвари данас ће доћи“, а последња два стиха, пошто је у претходнима утврђено да је ишчекивање узалудно и да варвари неће доћи јер их више нема, овако: „Без варвара сада шта ће бити с нама?/ Ти људи, на крају, бејаху некакво решење“.

У дијалогу с Кавафијевим „Ишчекивањем варвара“, песма Јована Христића „Варвари“ почиње овим стихом: „Најзад, гласници су дошли и рекли: Варвари долазе“, а завршава се овим: „Јер варвари су варвари, и нису никакво решење“. 

Очигледно је да два песника у појам „варварин“ инвестирају различит културални и, дакако, политички смисао, или, како би једноставно рекао Христић, да имају дијаметрално супротне погледе на варваре. 

„Варвари су варвари“, пише српски песник и у том таутолошком упозорењу, у складу са другде израженим ставом да не треба правити драстичну разлику између речи и ствари, варваре види као пошаст, као претњу за цивилизацију. Варвари/барбари брборе – уништавају, дакле, језик и законодавство. Ако је несвесно структурисано попут језика, како тврди Лакан, онда је, према Христићу, варварство деструкција (структуре) самог несвесног.

Провалу несвесног које губи координате и постаје неструктурисано насиље, изврсно је дочарао Љубомир Мицић у песми „Варварску кајгану“, у којој читалац може да осети и перверзни ужитак у језивој освети разобрученог несвесног („Испићемо девет акова звезда/ И појести хиљаду вагона српскога неба/ Ако балканске очи не искљују мозак западне културе“) и, истовремено, иронију лудичко-естетског („Барбарогеније: спасоносни пилот варварских идеоплана“), јер је свестан да је пред њим песма која се уживљава у бит варварства (поништавања духа), али не и политички програм.

Нема сумње, за Христића је Мицићева авангардистичка песма варварска. У њој је доиста суспендована одговорност, али само у смислу оног „као да“ варварске децивилизације. Она је естетска творевина par excellence, а естетско је последње уточиште цивилизованог човека за безбедно кушање сопственог варварства.

У песми „Ишчекивање варвара“, за Кавафија варвари нису напросто варвари, него нешто више, другачије и далеко боље од тога. Они су (некакво) решење за цивилизовано подручје, град или државу која их ишчекује (за Рим или Александрију, како се то уобичајено тумачи), јер ту више нема живота, све је само мртво слово на папиру. „Откуд у Сенату ова непокретност?/ Зашто седе сенатори и законе не кроје?“, пита се песник. Зато је потребно да дођу варвари – обновитељи живота и оживотворитељи закона. У извесном смислу, они су револуционари.

Уколико, пак, није реч о револуционарима, већ о пуким насилницима, кавафијевско „ишчекивање варвара“ може се тумачити и као став да варвари никад не долазе на неприпремљен терен. Покажимо ту разлику на примерима!

Узимање власти од стране КПЈ после Другог светског рата, јесте револуција, при којој национализација имовине није варварски чин, него виши облик праведности. Као један од најпозванијих да нешто каже о комунистичкој експропријацији, Владимир Набоков, никад не тужећи над губитком породичног имања, сведочи о томе управо као о облику веће праведности (аутобиографија „Друге обале“), иако је најдубљи презир гајио не само према бољшевицима него и према Марксовој теорији.

Варварски чин ослободилаца представља онај тренутак у којем вође запоседају оно што је одузето. То је колапс револуционарног потенцијала и неизбежан пад на ниво варвара који нису никакво решење.

Кад је посреди став да је терен за варваре увек припремљен, одмах нам се намеће пример провале варвара у Римско царство, најезде која је уследила пошто је сама империја варваризована изнутра. Али, овде треба узети драстичнији пример Вајмарске републике (1919–1933)! Наиме, у овом периоду Немачке, који се и данас уобичајено сматра либерално-демократским, већ су постојали концентрациони логори за Јевреје и Роме – на пример, у Штаргарду (Померанија) и Зилову, четврти Котбуса.

Као што је у Вајмарској републици „ишчекивање варвара“ на делу, тако је и долазак Милошевића на власт у Србији нешто што је ишчекивано у већ варваризованим институцијама од највећег националног угледа. На хоризонту варварског очекивања, један бирократа се преображава у вођу, слепог Вођу домановићевског типа.

Следимо ли погледе два песника на долазак варвара као на некакво или ни на какво решење, и продужимо ли их ка имагинарној тачки блиске будућности на политичком пољу Србије, угледаћемо две ствари.

Прво, ако на власт у Србији ускоро дођу варвари који нису никакво решење, онда морамо знати да је њихова претходница већ присутна (као што је то био случај у Вајмарској републици), да су, наиме, основне црте тог варварског карактера активне у актуелној власти.

У другом случају, ако на власт у Србији дођу варвари који јесу некакво решење, то значи да они носе потенцијал промене управо оног што затичу као варварско. Оживотворујући мртво слово закона, они би, дакле, на оптуженичку клупу могли довести оне који су варварски безочно покрали нацију.  

Долазак варвара је незамислив без претходне варваризације. То је симптоматично у обе наведене могућности. При том треба имати на уму да правих варвара, као што то увиђа Кавафи, више нема. Варвари данас нису бесни пси са искеженим зубима, него вуци у кожама јагњади. Њихово држање је углађено, а понуде циничне.