Свака цигла – једна прича

Кад смо се пр­ви пут на­шли у Дре­зде­ну, пре­сто­ни­ци не­мач­ке са­ве­зне др­жа­ве Сак­со­ни­ја, ко­ју на­зи­ва­ју „Фи­рен­ца на Ел­би”, исто­вре­ме­но нас је ис­пу­нио осе­ћај са­ми­ло­сти и ди­вље­ња. Над тим пре­ле­пим гра­дом у до­ли­ни ре­ке Ел­бе, на са­мо два­де­се­так ки­ло­ме­та­ра од не­ви­дљи­ве гра­ни­це са Че­шком, про­шлост и сад леб­ди као те­шки цр­ни облак. Али, ли­це ње­го­ве са­да­шњо­сти ипак је ве­дро. Тај упе­ча­тљив ути­сак ства­ра све што је у ње­му на­ста­ви­ло да жи­ви по­сле ве­ли­ких тра­ге­ди­ја ко­је су га ра­ни­је за­де­си­ле.

Као и сви слич­ни гра­до­ви Евро­пе, и Дре­зден се мо­же оби­ћи дво­спрат­ним ауто­бу­си­ма, ко­ји ту­ри­сте во­де кроз нај­а­трак­тив­ни­је де­ло­ве гра­да. По­сто­ји мо­гућ­ност и да се кре­не у кон­во­ју или да се са­мо­стал­но из­нај­ми тра­бант ка­бри­о­лет, а кад вре­мен­ске при­ли­ке до­зво­ља­ва­ју, ви­не ба­ло­ном из­над квар­то­ва са ви­ла­ма и кроз до­ли­ну ре­ке Ел­бе. Не­ки ће ипак поћи пе­ши­це, са ло­кал­ним во­ди­чем. Ми смо се од­лу­чи­ли за ту ва­ри­јан­ту.  

Кре­ну­ли смо са ши­ро­ког ше­та­ли­шта ко­је но­си на­зив „Те­ра­са Евро­пе”, ода­кле се пру­жа по­глед на ре­ку и жи­вот ко­ји вр­ви. Са јед­не стра­не од­ви­ја се друм­ски са­о­бра­ћај, а са дру­ге функ­ци­о­ни­ше жи­вах­на реч­на пло­вид­ба. Сви ће вам ре­ћи да је Дре­зден ба­за нај­ста­ри­је и нај­ве­ће фло­те па­ро­бро­да на све­ту, твр­де­ћи да је ста­ри­ја и од оне што кр­ста­ри Ми­си­си­пи­јем. Сва­ки дан, од мар­та до ок­то­бра (и око бо­жић­них пра­зни­ка), де­вет па­ро­бро­да во­зи­ка­ју ту­ри­сте по Ел­би и Ла­би.

Зна­ча­јан до­при­нос на­та­ли­те­ту

Цен­тар гра­да је пун кон­тра­ста, а дре­зден­ска про­шлост ду­га осам­сто го­ди­на, упи­са­на је у сва­ком ка­ме­ну и ци­гли ње­го­вих ве­ле­леп­них гра­ђе­ви­на. Пре­ма ре­чи­ма исто­ри­ча­ра, злат­но до­ба Дре­зде­на је пе­ри­од за вре­ме вла­да­ви­не кон­тро­верз­ног кра­ља Сак­со­ни­је и Пољ­ске, кра­јем 17. и по­чет­ком 18. ве­ка, Ав­гу­ста Сил­ног. На­ди­мак Сил­ни ни­је до­био са­мо због не­ве­ро­ват­не фи­зич­ке сна­ге (при­ча­ло се да је го­лим ру­ка­ма са­ви­јао коњ­ске пот­ко­ви­це), већ и због то­га што је, бар ка­ко ле­ген­да ка­же, иза се­бе оста­вио око 390 си­но­ва и кће­ри ро­ђе­них из ве­за са мно­го­број­ним љу­бав­ни­ца­ма. Док је ње­го­ва же­на чу­ва­ла је­ди­но при­зна­то де­те у двор­цу у Дре­зде­ну, он је пу­то­вао по Ста­ром кон­ти­нен­ту и про­во­дио се. Осим што је лич­но до­при­нео по­ра­сту на­та­ли­те­та Сак­со­ни­је и Пољ­ске, Ав­гу­стус је до кра­ја вла­да­ви­не 1733. го­ди­не из­гра­дио је­дан од нај­им­пре­сив­ни­јих гра­до­ва у Не­мач­кој, са па­ла­та­ма и цр­ква­ма ка­квих до та­да ни­је би­ло у том де­лу све­та, по узо­ру на оне ко­је је ви­део у Фран­цу­ској и Ита­ли­ји. За­хва­љу­ју­ћи ње­му, Дре­зден је да­нас дра­гуљ ба­рок­не ар­хи­тек­ту­ре.

Та­шен­берг па­ла­ту Ав­густ Сил­ни је са­гра­дио ка­ко би се у њој са­ста­јао са сво­јом ме­тре­сом, Аном Кон­стан­цом, же­ном ко­ја је при­па­да­ла дру­гом чо­ве­ку. Па­ла­та је за­вр­ше­на 1715. го­ди­не, али је та­да њи­хо­ва љу­бав­на афе­ра већ дав­но би­ла окон­ча­на. Да­нас је у њој хо­тел „Кем­пин­ски”.

Нај­ста­ри­ја гра­ђе­ви­на у Дре­зде­ну је дво­рац Ре­зи­денцшлос. Из­гра­ђен је у 13. ве­ку, али је то­ком го­ди­на стал­но до­гра­ђи­ван. По­се­ти­о­ци без да­ха оста­ју ка­да по­се­те нај­ве­ћу ри­зни­цу бла­га у Евро­пи, по­зна­ту под име­ном „Зе­ле­ни тре­зор”. У ње­му је фа­сци­нант­на ко­лек­ци­ја дра­го­це­ног ка­ме­ња, зла­та, на­ки­та и мно­го­број­них укра­са, сме­ште­на у де­се­так га­ле­риј­ских со­ба. На­ро­чи­то су ин­те­ре­сант­не сре­бр­на и ћи­ли­бар­ска со­ба.

Је­дан од сим­бо­ла сак­сон­ске пре­сто­ни­це је и Бо­го­ро­ди­чи­на цр­ква, ко­ју је да­ле­ке 1726. го­ди­не лич­но отво­рио Јо­хан Се­ба­сти­јан Бах. Мо­гла је исто­вре­ме­но да при­ми 3.500 вер­ни­ка. Уни­ште­на је у то­ку два фе­бру­ар­ска да­на то­ком бом­бар­до­ва­ња. За­ни­мљи­во је да су из­во­ђа­чи ра­до­ва очи­сти­ли ори­ги­нал­ни ма­те­ри­јал и до по­след­ње ци­гле и ка­мен­чи­ћа, ко­ји се пре­по­зна­ју по там­ни­јој бо­ји, угра­ди­ли у зи­до­ве цр­кве.

Ту је и па­ла­та Цвин­гер из 1711. го­ди­не, де­ло ру­ку чу­ве­ног ар­хи­тек­те Ма­те­у­са Да­ни­је­ла. Би­ла је са­став­ни део од­брам­бе­ног зи­да, а ње­ни вр­то­ви про­те­за­ли су се све до оба­ла ре­ке Ла­бе. По­што­ва­о­ци умет­но­сти у њој мо­гу да свра­те у мно­ге га­ле­ри­је, из­ме­ђу оста­лих и Га­ле­ри­ју ста­рих мај­сто­ра у ко­јој се на­ла­зе чу­ве­на де­ла Ру­бен­са, Ра­фа­е­ла, Бо­ти­че­ли­ја...

Пра­ва по­сла­сти­ца за љу­би­те­ље опер­ских ари­ја сва­ка­ко је ве­ле­леп­но зда­ње „Die Sem­pe­ro­per”, саграђенo у сти­лу ита­ли­јан­ске ви­со­ке ре­не­сан­се. Згра­да но­си име по ар­хи­тек­ти Гот­фри­ду Сем­пе­ру. Вр­ло ску­пе ула­зни­це рас­про­да­те су не­де­ља­ма уна­пред.

Уко­ли­ко се те­шко об­у­зда­ва­те од ку­по­ви­не, упу­ти­те се ка Пра­шкој ули­ци ко­ја је пра­ва шо­пинг зо­на. По ма­њим аутле­ти­ма на „Alt­mark­tu” мо­же­те па­за­ри­ти по знат­но ни­жим це­на­ма су­ве­ни­ре, на­кит, оде­ћу...

Град го­рео се­дам да­на и но­ћи

Тра­гич­на суд­би­на за­де­си­ла је Дре­зден у фе­бру­а­ру 1945. го­ди­не. То­ком бом­бар­до­ва­ња, 13. и 14. фе­бру­а­ра, по­ги­ну­ло је ви­ше од 25.000 љу­ди, а око 80 од­сто згра­да у исто­риј­ском је­згру срав­ње­но је са зе­мљом.

Ова­ко бру­та­лан на­пад остао је за­го­нет­ка за исто­ри­ча­ре, по­што са вој­ног гле­ди­шта ни­је имао ни­ка­квог сми­сла. По не­ки­ма, ова­кво стра­вич­но бом­бар­до­ва­ње зах­те­ва­ла је Цр­ве­на ар­ми­ја, а по дру­ги­ма град су раз­ру­ши­ли аме­рич­ки и ен­гле­ски бом­бар­де­ри, јер је већ би­ло по­зна­то да ће се на­ћи у ру­ској зо­ни. Бом­бар­до­ван је на­палм бом­ба­ма и ка­жу да је град го­рео пу­них се­дам да­на и се­дам но­ћи. А он­да су као „ослободиоци” ушли со­вјет­ски тен­ко­ви.

Да­ни ко­му­ни­зма одав­но су про­шли. Али, тек по­сле 1990. го­ди­не и ује­ди­ње­ња Ис­точ­не и За­пад­не Не­мач­ке ства­ри су се са­свим про­ме­ни­ле на­бо­ље. Да­нас је Дре­зден, као и мно­ги гра­до­ви бив­ше ис­точ­не др­жа­ве, ве­ли­ко гра­ди­ли­ште. Тран­сфор­ма­ци­ја у по­след­њих не­ко­ли­ко го­ди­на је не­ве­ро­ват­на. Град­ске вла­сти, ко­је не ште­де кад ула­жу у есте­ти­ку и ин­фра­струк­ту­ру, од­лу­чи­ле су да се ота­ра­се со­ци­ја­ли­стич­ког ре­а­ли­зма из цен­тра града. Уме­сто де­пре­сив­них бе­тон­ских кон­струк­ци­ја, згра­де су да­нас ве­се­лих бо­ја.

Ше­та­ју­ћи ули­ца­ма на­и­ла­зи­мо на ка­фи­ће, ре­сто­ра­не, бу­ти­ке и лук­су­зне хо­те­ле, улич­не штан­до­ве са по­сла­сти­ца­ма по­пут ка­ра­ме­ли­зо­ва­них ба­де­ма и ле­шни­ка са уку­сом ци­ме­та, са ко­ба­си­ца­ма и пи­вом, као и су­ве­ни­ри­ма и тра­ди­ци­јом ко­ја се­же у ра­ни­је ве­ко­ве. Ис­пред Опе­ре улич­ни умет­ни­ци раз­вла­че хар­мо­ни­ку и пе­ва­ју сет­не ру­ске ро­ман­се. Међу милионима људи из целог света који годишње прошетају Дрезденом ужи­ва­ју­ћи у ар­хи­тек­ту­ри и опу­ште­ној ат­мос­фе­ри ка­ква ви­ше при­ли­чи не­ком ита­ли­јан­ском гра­ду на оба­ли Ме­ди­те­ра­на не­го ис­то­ку Не­мач­ке, има до­ста ру­ских ту­ри­ста, али не мо­же да се на­слу­ти ни трун­чи­ца не­при­ја­тељ­ства пре­ма до­ју­че­ра­шњим оку­па­то­ри­ма.

Да­на Стан­ко­вић

Фо­то: Ми­лан Јан­ко­вић

--------------------------------

Фа­бри­ка у ста­клу
Ако умет­ност и ску­по­це­ни на­кит ни­су до­вољ­ни да вас оча­ра­ју у Дре­зде­ну, за­љу­бље­ни­ци у ауто­мо­би­ле и ме­ха­ни­ку, за са­мо не­ко­ли­ко ста­ни­ца трам­ва­јем од цен­тра гра­да мо­гу сти­ћи до су­пер мо­дер­не фа­бри­ке ВW ауто­мо­би­ла, у ста­клу. Са­мо ста­не­те са стра­не и по­сма­тра­те ка­ко рад­ни­ци у бе­лим ком­би­не­зо­ни­ма, ко­ји ви­ше ли­че на док­то­ре, не­го на ме­ха­ни­ча­ре, руч­но скла­па­ју Фол­ксва­ге­но­ве нај­лук­су­зни­је мо­де­ле, као и не­ке де­ло­ве ша­си­је за бен­тли. Ако ви­ше во­ли­те пор­це­лан, по­се­ти­те фа­бри­ку пре­сти­жног пор­це­ла­на мај­сен. За око сат вре­ме­на и око де­се­так евра, оби­ћи ће­те ра­ди­о­ни­цу где се руч­но пра­ви нај­ску­пљи пор­це­лан на све­ту. Са­мо јед­на обич­на шо­љи­ца за ка­фу мо­же да ко­шта око хи­ља­ду евра. За це­ну це­лог се­та бо­ље и да не пи­та­те.