Друштво мушкоженаца

Чињеница је да и мушкарци и жене могу развити оне особине које дата култура приписује супротном полу. Свако познаје неког мушкарца који је женствен или неку жену која је мушкобањаста. Ове особине нису биолошки условљене (ни генима ни хормонима), већ су резултат утицаја васпитања и воље саме особе. Према теорији људских потенцијала, свако од нас, без обзира на то ког је биолошког пола, носи у себи могућност развијања и оних особина за које је култура одредила да припадају супротном полу.

Зашто би неко потискивао оне своје особине и способности само зато што их је култура приписала оном другом полу? Зар није добро остварити што више својих потенцијала?

Култура преко родитеља и вршњака врши неку врсту насиља над људским потенцијалима појединца, забрањујући му да функционише и да се понаша на начин супротног пола. Када занемаримо друштвени контекст и посматрамо појединачну особу, чини нам се вредним да неко остварује своје потенцијале, без обзира на то да ли их култура дефинише као мушке или као женске. Када би дете одрастало без притисака васпитања и социјализације да се уклопи у своју биолошким полом одређену полну улогу, оно би одрасло у личност која би имала психолошке особине оба пола. Настала би андрогина или, преведено, мушкоженска личност. Остварењем својих потенцијала мушкоженци оба биолошка пола би превазишли друштвене полне улоге. Да ли би били срећнији људи? Какво би друштво сачињавали?

Полне улоге, гледано из аспекта друштва, имају и бројне предности, а главна предност је међуљудска уклопљивост. Када људи добро усвоје своје, међусобно комплементарне полне улоге, лако се уклапају једни са другима. Када, на пример, родитељи споје њега и њу у договореном браку, они, иако се практично и не познају, због комплементарности улога почињу добро да функционишу. За разлику од Истока и Југа, на Западу постоје бројни проблеми управо због распада традиционалних полних улога.

Андрогино друштво би сачињавали самодовољни појединци, а у таквом друштву љубав вероватно не би ни постојала. Андрогина личност је врхунац нарцисоидног размишљања – нека врста премотавања уназад античке легенде о андрогинима. У том миту су мушкоженци били први савршени људи чија је моћ била толика да су намеравали да збаце богове за које су радили. Да би их ослабили, богови су их преполовили и тако створили мушкарце и жене. Али тада се појавила и чудна појава: половине су задржале сећање на стање спојености и почеле су махнито да траже једна другу. Тој чудној појави су богови дали име љубав. Одатле долазе речи као пол, од половити, или секс, од лат. secare, сећи.