Српкиња портпарол председника Сејшела

Први пут је на Сејшелима била као 16-месечна беба коју су родитељи повели на одмор. Са седам година остала је да живи тамо, пасош те острвске државе добила је са 16, а пре две године постала је део кабинета председника Сејшела где данас ради као шеф press службе.

Група малих острва у западним водама Индијског океана, коју је 2010. посетило тек 55 људи из Србије, већ 24 године дом је Срђане Јаношевић. Као још један доказ чињенице (изгледа неоспорне) да изданака наше горе има на сваком парчету планете, и да су радом, талентом и образовањем обезбедили висока места у свету бизниса, науке, политике, уметности, она је део једне од пет српских и три мешовите сејшелско-српске породице, становника државе коју у туристичким понудама описују као земаљски рај.

Од пре две године ова 31-годишња девојка задужена је за односе с јавношћу актуелног председника Сејшела Џејмса Мишела, а од пре годину дана је и шеф тог одсека.

„Никад нисам ни помислила да ћу радити за шефа државе”, каже Срђана, „а онда су ме у априлу 2009. позвали из кабинета председника и рекли ми да он цени мој рад и да би хтео да радим код њега”.

Врата тог кабинета није јој отворила партијска књижица, како би се из искуства Србије могло очекивати, већ претходни осмогодишњи новинарски рад, најпре на тамошњем радију, а затим и у информативном програму телевизије где је радила и кратке документарне филмове. За њену склоност ка медијима могло би се рећи да је генетска, јер јој је мајка Весна радила на ТВ Сарајево.

Како су се 1987. нашли хиљадама километара далеко од тадашње Југославије?

„Родитељи су волели да путују, поготово на тропска острва. Мој отац Срђан, рођени Београђанин, некада запослен у Јату, први пут је боравио на Сејшелима 1974. године, следећи пут смо отишли на одмор, а касније су одлучили да оду да раде. Када је почео рат у Босни и Херцеговини, схватили смо да немамо где да се вратимо, па смо остали да живимо тамо.”

Срђана је школовање започела на Сејшелима, а наставила у Великој Британији где је матурирала и дипломирала енглеску књижевност и француски језик и историју на Универзитету Рединг. Као добитник престижне Чивнинг стипендије, ту је завршила и мастер студије из етике и политичке теорије.

За становнике Сејшела, 87.000 досељеника, каже да су пример складног и мирног живота људи различитих раса, вера и нација. Допринос томе дали су и малобројни Срби, који су са Грцима, Украјинцима, Русима и Бугарима направили малу православну заједницу у којој је Срђанин отац рукоположен за свештеника. Она се нада да ће једног дана тамошња православна колонија саградити цркву.

Анкица Маринковић

-----------------------------------------------------------

Рај за љубитеље мора и пешчаних плажа

Ни ову малу острвску државу чија егзистенција почива на туризму није заобишла економска криза. Трошкови живота су, каже Срђана, постали већи, али се уз помоћ ММФ-а већ две године спроводе економске реформе. „Мерено кроз критеријуме здравствене заштите, образовања, екологије, људских права, слободе говора, Сејшели имају најбољи стандард у региону”, додаје. На питање да ли је то заиста рај на земљи, како га представљају на фотографијама у туристичким каталозима, одговара да за оне који воле море, сунце, пешчане плаже и тропске шуме свакако јесте. „Сејшели не желе да постану дестинација за масовни туризам како би очували природу. Прошле године ова острва посетило је рекордних 174.000 туриста”, обавештава нас Срђана.

-----------------------------------------------------------

На годишњи одмор у Србију

Без обзира на то што се одавно одселила, Срђана није заборавила српски, а и годишњи одмор проводи овде. И прошлог септембра била је у Београду: „Сејшели су за људе из Србије егзотика, а за мене је то Србија”.

О њеним везама са коренима говори и кратки документарац „Сведок”, који је снимила 2006. То је, каже, обично сведочанство о мучном животу Срба и Српске православне цркве на Косову и Метохији: „За време НАТО бомбардовања радила сам као радио новинар и била сам љута, јер су многи западни медији у извештајима правдали све злочине те агресије. Филм сам направила на енглеском да бих могла да га прикажем на Сејшелима и да га шаљем новинарима, пријатељима и телевизијама по свету”.