Стрељање одавно мртвих

Шок за шоком и још једно разбијање немачке илузије о одважности и високој етичности њихових војника.

У само неколико дана јавност се суочила са скандалозним снимцима иживљавања немачких војника над костима одавно мртвих у Авганистану – на једном од тих снимака види се припадник елитне јединице док нишани у једну лобању, репризирајући егзекуцију давно убијеног несрећника – и још скандалознијим признањем високог немачког официра (пуковник, психолог) да је та "пракса" већ испробавана – са српским лешевима на Космету.

Немачка медијска и политичка јавност се својевремено упадљиво гласно и демонстративно згражала над сценама злостављања ирачких робијаша у америчким затворима – драстичне фотографије из фамозног Абу Граиба – квалификујући то као нечувени садизам осионих и бахатих окупатора.

Било је у тим (пре)јаким интонацијама извесног прекора. И нескривене злурадости коју је подстицала чињеница да се званични Берлин одлучно противио Бушовој ирачкој ратној авантури. Али и очигледног заваравања: владало је дубоко уверење да се такво варварство немачким војницима не би могло догодити.

То заваравање, кад је реч о немачкој униформи, има дугу и очигледно жилаву традицију. Оно се, једним делом, и у менталној сфери, пренело са Вермахта на Бундесвер, иако је, бар би тако требало да буде, нова армија, иначе, политичком синтагмом "грађана у униформи", као својом демократском легитимацијом, направила радикалан раскид са Хитлеровом солдатеском.

Деценијама се после рата, у катарзичном суочавању са сопственом кривицом, међу Немцима одржавао мит о војничкој невиности. Нико, дакако, није спорио да су припадници Вермахта убијали, али су многи,  упорно и готово фанатично, покушавали да их амнестирају од сваког злочина: то су чинили "неки други Немци", есесовци и нацисти.

Сећам се, у то време као стални дописник "Политике" из Бона, на какав је отпор, и жучне протесте, наилазила у немачким градовима, и то много времена после рата, изложба аутентичних докумената коју је организовао један институт из Хамбурга, о зверствима Вермахта на окупираним територијама, посебно у Русији и Србији.

И док су се, у окретању "новог листа", Немци трудили да истакну и обележе макар и најмањи вид отпора нацистичкој и Хитлеровој тиранији, војници који су пред крај рата покушали (неуспео) атентат и пуч против фирера жигосани су дуго као издајници.

У тај контекст уклапа се и однос према дезертерима. Покушај да се њихов чин, и најчешће трагичне судбине, уклопи макар симболично у слабашни фронт отпора нацизму, никад није успео. Они су, једноставно, били и остали – кукавице, без икаквих права и признања. Породице окорелих нациста су могле да примају пензије, њихове не.

Велики број градова одбио је, само пре десетак година, да макар накратко на једном од њихових тргова, буде изложена "скица" споменика дезертеру – у стиропору је изрезана "празнина" у облику људске силуете – по идејном решењу вајара који је био – Турчин!

У актуелним шоковима из Авганистана и са Космета уочљива је овога пута, упркос покушајима багателисања садистичког скрнављења мртвих, као неозбиљне шале и мангуплука, и неприхватљиве, али схватљиве последице стреса, енергична осуда ових недела коју су демонстрирали немачки званичници – од министра одбране до канцеларке.

У суочавању са "великом срамотом за Бундесвер и углед Немачке", из два скандалозна случаја, оног авганистанског и оног косметског, извлаче се, бар у досадашњим реаговањима, различити политички потези. И политике.

Из страха од освете, команди немачких снага у Авганистану промптно је наложено да успостави дијалог са тамошњим верским вођама и објасни како у сваком народу "има лудака". Канцеларка Ангела Меркел је молила Авганистанце за опроштај уз чврсто уверавање да се оно што се догодило "више никада неће поновити".

Симптоматично је да сличног, или било каквог, реаговања званичника у Берлину на скрнављење "свежих српских лешева" (опис из једног немачког листа), бар до овога часа, нема.