Лепа реч од помоћи

Ђорђе Благојевић са Чукарице свако јутро своју седмогодишњу кћеркицу буди сат и по раније пре почетка часова, јер јој је пут од школе до куће доста дугачак. Ђорђева миљеница, која има сметње у говору, похађа ОШ "Иван Горан Ковачић", једину граду у којој једни поред других седе и уче малишани са посебним потребама и они који похађају редовну школи.

Приликом уписа детета у школу, како истиче наш саговорник, обишли су пет, шест основних школа, али свуда су дочекани са одговором да особље није обучено за рад са децом са сметњама у развоју. Иако је законом прописано да су образовне установе дужне да приме и ове малишане, кћерка и отац су враћени из многих школа на чија су врата закуцали.

– Ако је једној школи директор желео да прими моју кћерку у први разред, психолог и учитељ би се побунили и обрнуто – пожалио се Ђорђе.

Родитељима је преостало да дете упишу у звездарску школу  "Иван Горан Ковачић", једину у престоници у којој се већ четири године деца са посебним потребама уписују у редовну наставу. Више су него задовољни пажњом коју деци поклањају вршњаци, учитељи и психолози.

Све је почело пилот пројектом "Школа по мери детета" који је на овом месту организован у сарадњи са канцеларијом "Save the children", Институтом за психологију и Министарством просвете и спорта. 

Ове школске године у сваком одељењу нижих разреда по двоје малишана са сметњама у развоју прати исти програм као и сви остали ђаци, али имају сопствени, спорији темпо рада. У осмишљавању посебног плана рада ових ученика учествују родитељи, учитељ, психолог и педагог.

Школу похађају деца са најразличитијим сметњама у интелектуалном развоју као, и малишани са дечијом парализом или говорним манама, али ништа их не спречава да буду активни учесници свих дешавања у школи.

 – Помажемо деци да постигну свој максимум, али много им значи помоћ и пажња коју добијају од вршњака. Разумевање и лепа реч су им најпотребнији – истиче Снежана Стојаковић, психолог у овој школи, и додаје да присуство деце са сметњама у развоју позитивно делује и на остале малишане који несвесно уче да поштују различитости и да помажу другима.

– У демократском друштву каквом тежимо требало би да постоји спремност да разумемо и прихватимо другачије људе. Очигледно је да у нашим школама то није случај, па се код нас уписују деца из свих општина. Притисак је велики, а увек нам је жао да вратимо неко дете. Ипак, ми не радимо ништа друго што други не би могли када би желели мало више да се потруде – сматра Снежана Стојаковић и додаје да сви професори декларативно прихватају укључење деце са сметњама у развоју у редовне школе, али у пракси је ситуација знатно другачија.  

Иако су резултати досадашњег рада изузетно добри, руководиоци ове установе истичу да не знају како ће, због недостатка средстава, наставити овај програм у вишим разредима.