Српско никад извини

На прсте се могу избројати извињења која смо досад чули на српској политичкој сцени. А и она која смо чули, махом су била изнуђена и не баш крајње отворена. Попут последњег извињења, које је, пре неколико дана, изрекао Чедомир Јовановић, лидер Либерално-демократске странке. Јовановићево извињење у случају „канибализам” уследило је чак десетак дана касније пошто је за скупштинском говорницом изговорио реченицу „Шта ради наш министар спољних послова, осим што има тако много разумевања за сусрете са канибалима по Африци”. Његова потоња изјава новинарима „жао ми је ако је било ко повређен мојом изјавом у парламенту” уследила је после оштрог дипломатског демарша држави Србији, оштре осуде у јавности, али и оставке Весне Пешић на место председнице Политичког савета ЛДП-а, због тога што се Јовановић није одмах извинио афричким земљама због поменуте изјаве.

Зашто је у српској политици толико тешко извинити се? Социолог Јово Бакић каже: „Вероватно је реч о политичкој култури која извињење сматра слабошћу. Поред тога, постоји и један психички аспект целе приче. Кад је неко познат као велики борац за људска права, па ’проклизне’ и ’извали’ нешто, као што је Јовановић учинио – што се директно коси с било каквом одбраном људских права, јер је заправо реч о једном расистичком стереотипу – онда се, вероватно, ради о осећају срама, па је боље ’негирати’ него искрено признати грешку и извинити се”.

Бакић, иначе, нема никакве дилеме о томе да је Јовановићево извињење изнуђено.„Поступак Весне Пешић јасно указује да је њему било указано на потребу да се благовремено извини, што он није урадио, већ је било потребно да људи реагују, да дође до дипломатског скандала да би се изнудило то извињење.”

А, колико би извињење које би било сасвим нормална ствар у Србији подигло политичку културу и утицало на одговорност међу политичким факторима у земљи?

„То је, наравно, веома пожељно. Сетимо се када се Борис Тадић својевремено извинио због гласања из Бодрума, Солуна, одакле се све већ гласало, да је то примљено са симпатијама у јавности. Истина, Тадићу је било релативно лакше да се извини зато што он сам није, ни на један начин учествовао у целој тој причи, већ се извинио као нови шеф странке, што је, онда, било лакше за њега лично”, каже Бакић и додаје да је Тадић тада „побрао симпатије, зато што је то било прво извињење неког политичара за петнаест година”.

Тадићево извињење, из 2003, значило је, сетимо се, јавно признање одговорности Демократске странке за аферу „Бодрум”, што је тада деловало „као бомба”.

У парламентарном животу новијег датума забележено је још једно међустраначко извињење, опет не из уста непосредно одговорних за увреду. Шеф посланичке групе тада владајуће Демократске странке Србије Милош Алигрудић извинио се, 2005. године, радикалима због изјаве министра финансија Млађана Динкића да „неће да расправља с примитивцима и барабама”, а сам Динкић, због чије су изјаве радикали тражили извињење, није хтео да одговара на новинарска питања.

Занимљиво је и да су се чула чак три извињења у вези са именом Зорана Ђинђића. Прошлог месеца, нишки одбор ДС извинио се породици Ђинђић због инцидента на обележавању годишњице његовог убиства. Пре тога, извињење Ђинђићевој породици уручио је, према сопственим речима, и Душан Бајатовић, потпредседник СПС-а, због речи, изречених 2004, приликом доношења закона о сарадњи са Хагом. Он је тада рекао да једног дана морају да одговарају господа која су донела уредбу о изручењу Слободана Милошевића, а да је „један од њих већ платио главом”, што је протумачено као опаска на убиство Зорана Ђинђића.

И Томислав Николић, сада председник СНС-а, а тада лидер СРС-а, тврдио је да се извинио Ружици Ђинђић због изјаве „Поручите Зорану Ђинђићу да је и Тито пред смрт имао проблема с ногом” и објашњавао да то никада не би рекао да је знао шта ће се Ђинђићу касније догодити.

Међу ретким извињењима наших политичара памти се и оно које је Милутин Мркоњић, министар за инфраструктуру, упутио новинару и уредницима „Курира”, прошле године. Мркоњић тада није прецизирао за шта се конкретно извињава, а редакција поменутог листа саопштила је претходно да је Мркоњић ошамарио новинара Милана Лађевића.  

Правило лепог понашања, кад си крив – реци одмах „извини” овде, дакле, не важи. „Да се Јовановић одмах извинио, не би дошло до дипломатског скандала. То би било записано као грешка и вероватно заборављено. А, овако то ће се памтити, што се каже, за сва времена, зато што ће ући и у политичку науку, а људи који се баве проучавањем политике у Србији имаће једну врло чудну појаву: да шеф странке која важи за странку која се бори за заштиту права мањина и људска права уопште, уствари користи један расистички дискурс, који је препознатљив обично код оних који су на крајње десном крилу политичког спектра”, каже Бакић, закључујући да је код нас политичка култура таква да се извињења тешко дају и да је, ионако наша култура несклона извињењима.