Двеста два сунчана дана

Херцег град. Град господин, стар 624 године. Рођен је 1382. године. За мене је увек био и остао град са погледом на најлепши залив на свету – Боку которску.
Овај град може да се похвали да сунца има 202 дана у години. Оно упорно обасјава 50 километара новљанске модре обале, 250 врста егзотичног биља, ботаничке вртове и цветне лавиринте. У њему су најтоплије скалине и уске улице од камена опасане тврђавом старом више од шест векова.
Дању никада и никоме не засмета измешан говор и различите боје коже људи са три континента.
Вече је. Са Канли куле шири се звук гитаре Влатка Стефановског. На обали, у каменој кући, сликар Војо Станић одлаже лулу и наставља рад на започетој слици. Његов пријатељ је био Зуко Џумхур, легендарно перо "Политике". У кући Иве Андрића књиге мирују.

Ноћ се ближи... Испијам лозу и зурим у трг у ишчекивању музике: вечерас почиње такмичење најбољих младих гитариста Европе...

Херцег Нови је стварно град који прираста за срце. Када једном крочиш на његову обалу, пожелиш поново да му се вратиш. То је град који ономе ко га упозна – увек недостаје.