Dvesta dva sunčana dana

Herceg grad. Grad gospodin, star 624 godine. Rođen je 1382. godine. Za mene je uvek bio i ostao grad sa pogledom na najlepši zaliv na svetu – Boku kotorsku.
Ovaj grad može da se pohvali da sunca ima 202 dana u godini. Ono uporno obasjava 50 kilometara novljanske modre obale, 250 vrsta egzotičnog bilja, botaničke vrtove i cvetne lavirinte. U njemu su najtoplije skaline i uske ulice od kamena opasane tvrđavom starom više od šest vekova.
Danju nikada i nikome ne zasmeta izmešan govor i različite boje kože ljudi sa tri kontinenta.
Veče je. Sa Kanli kule širi se zvuk gitare Vlatka Stefanovskog. Na obali, u kamenoj kući, slikar Vojo Stanić odlaže lulu i nastavlja rad na započetoj slici. Njegov prijatelj je bio Zuko Džumhur, legendarno pero "Politike". U kući Ive Andrića knjige miruju.

Noć se bliži... Ispijam lozu i zurim u trg u iščekivanju muzike: večeras počinje takmičenje najboljih mladih gitarista Evrope...

Herceg Novi je stvarno grad koji prirasta za srce. Kada jednom kročiš na njegovu obalu, poželiš ponovo da mu se vratiš. To je grad koji onome ko ga upozna – uvek nedostaje.