Страст суда

Невероватна је потреба неких српских интелектуалаца, или можда тачније „интелектуалаца”, да с умишљене висине апсолутног знања деле лекције нацији. Страст таквог беспризивног пресуђивања превазилази сваки могући суд страсти, настао из предрасуда и незнања. Чудно је да Жељка Бутуровић, као психолог, није осетила да једностраним обрушавањем на наводну склоност наше средине да, без довољно познавања сложености америчке политике, готово рефлексно осуђује све спољнополитичке потезе Вашингтона, и сама пада у замку некритичности коју замера другима. Корисно је упозорити на штетност одиста прилично распрострањеног манира да се искључиво здраворазумски, без довољног познавања чињеница, расуђује о сложеним појавама и питањима. Таква упозорења, међутим, промашују циљ ако вређају и сам здрав разум, односно оно што баш Американци називају common sense и до чега веома држе. А читав дидактички пледоаје Жељке Бутуровић за свестраније и објективније сагледавање америчке политике и, нарочито, компликованости и неизвесности процеса одлучивања који у њој претходи доношењу одлука, увредљив је за здрав разум. Неспорно је да незнање у спрези с негативном страшћу сужава свест и битно умањује способност рационалног закључивања, неопходног за било какву друштвену и политичку делотворност. Ова арогантна критика таквог непрепоручљивог понашања убедљиво показује да и селективно знање у служби идеолошке острашћености рађа бар подједнако трулим плодовима.

Ауторка оцењује да је „бомбардовање (Југославије од стране САД – Д. Т.)... у просечном грађанину створило и неку врсту компензаторне илузије фундаменталног увида у политику и историју САД”, али да се, „нажалост, или на срећу, знање не стиче мучеништвом већ учењем”, што је лекција коју никако да савлада „српска јавност, али и српска дипломатија”, па се и даље о америчкој политици, на основу успостављеног негативног стереотипа, у нас суди недопустиво поједностављено. Текст је, наравно, подстакнут оценама које се, свакако не само у Србији, могу чути поводом свањивања „Одисејеве зоре” над Либијом. Потписник ових редова, који није неки нарочити познавалац САД, две недеље пре испаљивања првих ракета и полетања бомбардера ка југу, у време кад се баш у Вашингтону званично говорило да је војна акција искључена, у новинском коментару је предвидео да ће до ње доћи и да ће у некој либијској Батајници страдати нека мала Фатима на ноши. А управо нам стижу званичне вести о погибији либијских цивила. Зар је заиста било потребно узимати у обзир сву велику „идеолошку разноврсност америчке политике” и „сложеност процеса одлучивања”, да би се изнело овакво, показало се, тачно предвиђање? Очигледно није. А није зато што се после читавог тог ритуала консултовања, давања контрадикторних изјава и „ломљења” у „сложеном процесу одлучивања”, по правилу, а у последње време све хитрије, на крају ипак закључи да је у америчком националном интересу да неко ( „зли момци”) буде бомбардован. Од помињане неизвесности ни трага! Чињеницу да смо и сами не тако давно били бомбардовани тешко је схватити као отежавајућу за спознавање ове једноставне истине. Познаваоци (и адвокати) Америке били би кориснији кад би, уместо што деле лекције здравом разуму, нашој неукој јавности и дипломатији покушали објаснити зашто тај „сложени процес одлучивања”, уз тек понеку нијансу, готово увек доводи до тако једноставног, поражавајућег исхода. Има ли то неке везе с препоруком Жељке Бутуровић (и не само њеном) да се коначно, у вези с Косовом и Метохијом, одустане од упорног форсирања „приче о међународном праву, иако је тај аргумент за солидан део америчке публике, која се иначе у принципу може придобити, тотално ирелевантан”. Без обзира на свако могуће знање, губљење свести о граници између реалполитике и морала није најбоља препорука за преваспитавање нације.

професор универзитета