Strast suda

Neverovatna je potreba nekih srpskih intelektualaca, ili možda tačnije „intelektualaca”, da s umišljene visine apsolutnog znanja dele lekcije naciji. Strast takvog besprizivnog presuđivanja prevazilazi svaki mogući sud strasti, nastao iz predrasuda i neznanja. Čudno je da Željka Buturović, kao psiholog, nije osetila da jednostranim obrušavanjem na navodnu sklonost naše sredine da, bez dovoljno poznavanja složenosti američke politike, gotovo refleksno osuđuje sve spoljnopolitičke poteze Vašingtona, i sama pada u zamku nekritičnosti koju zamera drugima. Korisno je upozoriti na štetnost odista prilično rasprostranjenog manira da se isključivo zdravorazumski, bez dovoljnog poznavanja činjenica, rasuđuje o složenim pojavama i pitanjima. Takva upozorenja, međutim, promašuju cilj ako vređaju i sam zdrav razum, odnosno ono što baš Amerikanci nazivaju common sense i do čega veoma drže. A čitav didaktički pledoaje Željke Buturović za svestranije i objektivnije sagledavanje američke politike i, naročito, komplikovanosti i neizvesnosti procesa odlučivanja koji u njoj prethodi donošenju odluka, uvredljiv je za zdrav razum. Nesporno je da neznanje u sprezi s negativnom strašću sužava svest i bitno umanjuje sposobnost racionalnog zaključivanja, neophodnog za bilo kakvu društvenu i političku delotvornost. Ova arogantna kritika takvog nepreporučljivog ponašanja ubedljivo pokazuje da i selektivno znanje u službi ideološke ostrašćenosti rađa bar podjednako trulim plodovima.

Autorka ocenjuje da je „bombardovanje (Jugoslavije od strane SAD – D. T.)... u prosečnom građaninu stvorilo i neku vrstu kompenzatorne iluzije fundamentalnog uvida u politiku i istoriju SAD”, ali da se, „nažalost, ili na sreću, znanje ne stiče mučeništvom već učenjem”, što je lekcija koju nikako da savlada „srpska javnost, ali i srpska diplomatija”, pa se i dalje o američkoj politici, na osnovu uspostavljenog negativnog stereotipa, u nas sudi nedopustivo pojednostavljeno. Tekst je, naravno, podstaknut ocenama koje se, svakako ne samo u Srbiji, mogu čuti povodom svanjivanja „Odisejeve zore” nad Libijom. Potpisnik ovih redova, koji nije neki naročiti poznavalac SAD, dve nedelje pre ispaljivanja prvih raketa i poletanja bombardera ka jugu, u vreme kad se baš u Vašingtonu zvanično govorilo da je vojna akcija isključena, u novinskom komentaru je predvideo da će do nje doći i da će u nekoj libijskoj Batajnici stradati neka mala Fatima na noši. A upravo nam stižu zvanične vesti o pogibiji libijskih civila. Zar je zaista bilo potrebno uzimati u obzir svu veliku „ideološku raznovrsnost američke politike” i „složenost procesa odlučivanja”, da bi se iznelo ovakvo, pokazalo se, tačno predviđanje? Očigledno nije. A nije zato što se posle čitavog tog rituala konsultovanja, davanja kontradiktornih izjava i „lomljenja” u „složenom procesu odlučivanja”, po pravilu, a u poslednje vreme sve hitrije, na kraju ipak zaključi da je u američkom nacionalnom interesu da neko ( „zli momci”) bude bombardovan. Od pominjane neizvesnosti ni traga! Činjenicu da smo i sami ne tako davno bili bombardovani teško je shvatiti kao otežavajuću za spoznavanje ove jednostavne istine. Poznavaoci (i advokati) Amerike bili bi korisniji kad bi, umesto što dele lekcije zdravom razumu, našoj neukoj javnosti i diplomatiji pokušali objasniti zašto taj „složeni proces odlučivanja”, uz tek poneku nijansu, gotovo uvek dovodi do tako jednostavnog, poražavajućeg ishoda. Ima li to neke veze s preporukom Željke Buturović (i ne samo njenom) da se konačno, u vezi s Kosovom i Metohijom, odustane od upornog forsiranja „priče o međunarodnom pravu, iako je taj argument za solidan deo američke publike, koja se inače u principu može pridobiti, totalno irelevantan”. Bez obzira na svako moguće znanje, gubljenje svesti o granici između realpolitike i morala nije najbolja preporuka za prevaspitavanje nacije.

profesor univerziteta