Утопија или изазов

Простор бивше Југославије, те Балкана, карактерише позната синтагма „вишка историје”, на шта се нужно наслања уроњеност у прошлост. Реч је, ипак, о стереотипу. Наиме, наведена синтагма није искључиво специфичност овог простора. Сплетом околности, ове године Американци бeлеже 150 година од отпочињања грађанског рата. Чак и овлашно читање многобројних текстова о овој теми открива фрапантну несагласност око карактера поменутог рата. Осим сериозних академских расправа, несагласност се манифестује духом нетолеранције. Управо о тој нежељеној појави ћу се фокусирати у овом тексту, са тежиштем на Босни и Херцеговини.

Две громаде смутње посебно су се испречиле пред идејом Босне – „агресија” и „геноцид”.

У изворном тумачењу одреднице, изведене из латинског језика, агресија представља сваки облик насиља уперен на другог или друге. Протоком времена одредница је претрпела семантички помак, у савременом значењу напада једне земље на другу суверену земљу, уз напомену како Повеља УН забрањује чин агресије. Излишно је напомињати како се у БиХ, те суседној Хрватској, овом одредницом барата у категоријама међународног права, при чему се апсолутно занемарује шири историјски, политички и социо-културни контекст, који је довео до ратова на простору бивше нама заједничке отаџбине.

Одредница геноцид (комбинација грчког и латинског), по дефиницији међународног хуманитарног права, представља злочин учињен с намером да се потпуно или делимично уништи расна, национална, етничка или верска заједница на одређеном простору. У случају Сребренице, надлежни међународни суд је утврдио акт геноцида, мада је констатовано како су били поштеђени деца и жене. У контексту недодирљивости судских пресуда, којима се по правилу политикантски манипулише, недовољно је познато, чак и ужој стручној јавности, како је трибунал у Нирнбергу официјелно признао да су злочин у Катинској шуми (побијено, метком у потиљак, више од 25.000 пољских официра) починили нацисти! Тек са падом Берлинског зида обзнањена је истина о масакру, којег су починили совјети. У духу јуристичког креда – nulla poena sine lege (свака казна мора бити на закону заснована), масакр у Катинској шуми није био геноцид.

Бошњачки говор о жртвама је проширио дефиницију геноцида и на остале делове БиХ током рата из деведесетих, укључујући и наводне геноциде у Краљевини Југославији, те наводне геноциде у источној Босни током Другог светског рата. Тиме се заокружује мартиролошки, страдалнички, идентитет Бошњака као трајне жртве 20. века.

Како под бременом таквих фиксација писати заједнички уџбеник историје?

Ни израда француско-немачког уџбеника историје (идеју иницирали ученици) није ишла глатко. Први том је кренуо са 1945. годином, како би се у старту избегла осетљива историјска поглавља. И у тој варијанти, 20 одсто садржаја није било идентично, ради несагласности око улоге САД, статуса ондашње ДДР, француске колонијалне политике, те улоге хришћанских цркава.

Европско удружење историчара (Euroclio) упустило се у амбициозан програм заједничког историјског предлошка (2003) за БиХ, Хрватску и Србију, комбиновано са предавањима. Пројекат је био временски омеђен (1945–1990), што јасно сугерише несагласност око карактера ратова на овим просторима, укључујући и Други светски рат.

Агилна невладина организација Центар за демократију и помирење у Југоисточној Европи (CDRSEE), са седиштем у Солуну, током 2005. издала је четири регионална историјска уџбеника, али без периода ратова из деведесетих година, што довољно говори о осетљивости теме, а још више о времену и амбијенту у којем би се историја писала.

Заједнички француско-немачки уџбеник историје послужио је као пример могућег заједничког европског уџбеника. Слободније парафразирано, радни наслов је гласио: ,,Утопија или изазов?” У међувремену, пројекат је преформулисан у официјелан назив: ,,Прошлост, будућност Европе”.

Публициста, Сарајево