Ухапшен Божидар Вучуревић

Божидар Вучуревић (75) саслушан је јуче после 17 сати у Вишем суду у Шапцу, у присуству пуномоћника, београдског адвоката Светозара Ж. Павловића. Ратном председнику требињске општине, истражни судија Окружног суда у Дубровнику одредио је притвор још 10. марта 1993. године, а седам дана касније расписао је и потерницу.

Правосуђе Хрватске ставља на терет Вучуревићу да је починио кривична дела ратног злочина против цивилног становништва и уништавања културних и историјских споменика, што је кажњиво по Основном кривичном закону РХ. Вучуровић је био упознат са наводима оптужнице коју је саставило Жупанијско државно тужилаштво у Дубровнику, а у тамошњем Жупанијском суду заведена је 10. јуна 2008. године. У том акту оптужени се спаја са десет титула, од председника Општинског одбора СДС-а у Требињу, до народног посланика у Скупштини Републике Српске.

Дубровачки тужилац терети Вучуревића да је у циљу стварања такозване велике Србије наложио мобилизацију Територијалне одбране и формирање специјалних јединица полиције којима је попуњавао јединице ЈНА, па су те снаге „1. октобра 1991. са граничног подручја Херцеговине и Републике Црне Горе истовремено започеле напад на РХ и окупирале подручје од Превлаке до Стона, осим Дубровника којег су држали у потпуној блокади”.

Тужилац тврди да су исте јединице „намерно и безобзирно” гранатирале цивилно становништво, привредне, културне и верске објекте, при чему је „погинуо 91 цивил док је 200 рањено”. Терете се, такође, за „безобзирно гранатирање историјског језгра Старог града у Дубровнику које је под заштитом Унеска”, и додаје да је на Дубровник од 8. до 13. новембра и током 6. децембра 1991. године испаљено „неколико тисућа граната”.

У својеврсном одговору на ту оптужницу, сачињеном 28. септембра 2009. године под називом „Изјава”, Вучуревић енергично одбацује све наводе дубровачког тужилаштва „јер су засновани на неистинама и патолошкој мржњи према Србима и свему што је српско”. Он истиче да је „далеке 2003. године саслушан пред тужиоцима Хашког трибунала који нису имали баш никаквих елемената за подизање оптужнице”.

У тој поруци тужиоцу, на 11 куцаних страница, Вучуревић је, документујући, навео бројне случајеве који сведоче да се сасвим друкчије поступало са хрватским цивилима него што тужилаштво тврди.

Вучуревићев навод из потписане „Изјаве” гласи:

„Једног поподнева позвао ме Мате Бобан (председник ХДЗ-а за БиХ) и телефоном успаничено молио: ’Божо, имам 450-500 избеглица које су из Коњица избегле од муслиманских ножева, а налазе се у горама испод Борачког језера. Молим те да их пропустите да у току ноћи пређу преко ваше територије у Столац’... Одговорио сам му да то није у мојој надлежности али да ћу се заложити да се то реализује и одмах позвао председника Републике Српске и врховног команданта Радована Караџића, пренео захтев хрватске стране и молио да буде испуњен. Те ноћи, 26. новембра 1993. године, по наредби Главног штаба ВРС, стр. пов. бр. 31/15-1493/93 превезено је преко наше територије 450-500 Хрвата и Хрватица и безбедно су предати ХВО-у у Долу код Стоца. Од њих су касније оформљена два села, Бобаново село и Шушково село. Сад питам где су ти људи и каква им је савест? Зашто не кажу ко их је спасио? Може ли добротвор бити злочинац?”