КАНАБЕ ИСЛАМА КАРИМОВА

Европа се колеба у кажњавању Узбекистана.
Делимичном блокадом Ташкента изражен је притисак САД и Европе на председника Каримова, како би овај допустио да једна међународна комисија истражи узрок погибије више стотина узбечких цивила у Андиђану, где је маја 2005. избила побуна.
Виновник крвопролића су оружане снаге режима. Пуцале су у народ, пошто је опозиција заузела здања локалних владиних установа. Каримов је тврдио да је реч о интервенцији против исламистички екстремно настројених терориста. Ипак, како је председник Узбекистана већ имао "досије" немилости према опонентима (чувен је случај двојице у Ташкенту, који су 2004. усмрћени кувањем!), Европа се придружила Вашингтону, уводећи забрану продаје Узбекистану војне опреме. Уз ембарго на оружје Брисел је ускратио и визе узбечким личностима.

У спору поводом Андиђана, Каримова су подржале Русија и Кина. Кров њихове Шангајске организације за сарадњу показао се удобним уточиштем за аутократе централне Азије, узнемирене "револуцијама" финансираним из САД.

Окуражен из Москве и Пекинга, Каримов је командовао "Јенки, кући!" Затражио је да САД промптно, до краја 2005. напусте (совјетску) базу Карши-Ханабад. У време прве кампање у Авганистану база је уступљена Американцима за нападе на Талибан. Сада је речено да америчко присуство "угрожава унутрашњу и спољну безбедност Узбекистана, представља опасност за здравље, економске интересе и екологију локалног становништва".

Председнику Узбекистана се учинило да је "здравије" и "еколошки" безбедније војно присуство Русије. Она је улучила прилику и вратила се у простор из којег је истиснута – уколико у даљим турбулентним обртима опстане потписани споразум Путина и Каримова о одбрани две земље. Њиме Ташкент и Москва кажу да ће се сваки "акт агресије против једне стране сматрати и агресијом на обе стране".

По обичају, стопама Путина следили су руски "енергетичари", те су Москва и Ташкент своје захладнело, а потом изненада успламтело пријатељство потврдили и уговорима о сарадњи у експлоатацији узбечке нафте и гаса.

Разапет између Ирака и Авганистана, Вашингтон се обрео суочен с губитком у "совјетском простору". Указала се опасност да ће примером Узбекистана поћи можда и Киргизија, рентијер ваздухопловне базе Манас, уз границу с Кином. И то у време када се у централној Азији уплићу конци, не само  Русије и Кине, већ и Индије, па све чешће и Јапана.

Многобројне извиднице Бушове администрације емитовале су сигнал да Сједињене Државе треба да промене курс. Важно је имати савезнике, не бавити се њиховим владама. Између интереса САД и морала, Вашингтон би морао да мисли на интересе.

Без помпе, на канабету Ислама Каримова обрело се после овог неколико америчких "писмоноша" различитог ранга. Чак је и доскорашњи председник владе Јапана Коизуми у једној од последњих мисија иступио као лобиста помирења Каримова с Американцима. 

Европа очигледно не жели да се покаже "католиком већим од папе". Привржена је људским правима, али потребна јој је енергија. Казахстан, Узбекистан и Туркменистан је имају и могу је пропустити Западу мимо Москве, па тако смањити опасност "руске уцене".

За новембар у Бриселу је заказан "савет за сарадњу", форма за сусрет ЕУ и Узбекистана како би се видело – хоће ли санкције ЕУ бити продужене и следеће године. Парламент Европе одбио је позиве да се путне визе Каримову ускрате, као симбол казне. Не ускраћује визе чак ни шефовима његове озлоглашене полиције, војске, суда, па чак ни тужиоцу и гувернеру тог Андиђана у којем је био масакр.

Корак назад у односу на све што је Брисел одредио као став октобра 2005, али тако је.

Првог јануара председавање ЕУ преузима Немачка. Немачка заступа став да су енергија и хуманизам два важна, али ипак различита поља. Напредак у пољу енергије не би требало условљавати назадовањем у пракси права. Неко би рекао, побеђују материјални и геостратешки интереси. У сваком случају, немачки шеф дипломатије Штајнмајер спрема се у Ташкент. А тамо на узбечком канабету чека Каримов.