Злочине памтити као живу рану

Свуда су уџбеници историје селективно памћење владајућих. Мултиетнички уџбеници историје су део пакета евроинтеграција. Брисел покушава да смири напети простор налогом да ђаци наместо ратнохушкачке уче мирољубиву прошлост. Зато писци домаћих уџбеника историје настоје да измире два различита настојања: једно које намеће ЕУ и друго којим се правдају домаће владајуће елите. Бриселско памћење тражи неконфликтно сапостојање различитих слика прошлости, домаћем памћењу је потребна тврда хомогена етноцентрична прошлост. Код оба памћења претеже корисна над објективном сликом прошлости.

Да ли је могуће да се о историји јужнословенских народа говори и ван етноцентричне перспективе, а с обзиром на заједничко државно искуство? Бар за сада напоре у овом правцу више чини ЕУ него нове балканске државе. Циљ дугорочног високобуџетног ЕУ програма усклађивања уџбеника историје у Југоисточној Европи јесте да промовише културне разноликости уз заједничко културно порекло и „европски културни простор”. ЕУ солидно плаћа ново братство и јединство, а они који узимају новац дужни су. „Чији хлеб једем, његову песму и певам”. Ако се овај тренд настави историчари ће бити све вазалнији, па ће можда и написати заједнички уџбеник.

Овај јесте потребан заједничкој економији ЕУ која немилосрдно тражи разоружавање и уједначавање слика прошлости. Тржиште тражи дотеривање прошлости. Ваља ублажити и испеглати конфликтне историјске слике које подстичу сукобе. У том циљу Брисел упозорава да прошлост не треба оцењивати само из локалне перспективе која је тобоже једина нормална. Налаже да треба узимати у обзир и перспективу другог, узајамне слике другога и стереотипе о другоме. Утисак је да ови притисци споља већ помало мењају домаће културе сећања. Тихо, али упорно Брисел од завађених нација тражи да се у уџбеницима историје суоче са коренима мржње и рата.

Пожељно је не само узајамно признавање него и промена перспективе, тј. напор да се властита историја сагледава из угла другог. Мултинационални уџбеници су најдиректнији покушај „измирења кроз историју”. Није то ништа ново. Исто су радиле вишенационалне социјалистичке државе. Комунисти су рано уочили да је слика прошлости активни идејни чинилац и да дотерана прошлост може деловати измиритељски. Али у социјализму смо имали памћење које је било центрирано око Народноослободилачког рата, док данас претеже оно у чијем је средишту националноослободилачки рат. Како онда помирити националноцентрична памћења?

Опет декретом. Слично комунистима, који су отворено декретирали прошлост, и Брисел то ради, али у „демократској” обланди. Биће занимљиво видети да ли ће у томе успети код нас, ако се има на уму да у новим балканским државама свако упорно учи само ону историју коју може да поднесе. Актуелне славне домаће прошлости су оружје без којег би домаће елите пале са власти. Али страни моћници упорно траже нову миротворачку организацију прошлог. Бриселско памћење тражи и нови заборав. Када би разоружавање домаћих конфликтних прошлости више зависило од емпатије домаћих историчара него од притиска ЕУ, од овог посла не било ништа. Дуго би се још ћерали.

Друга дилема, која се такође спонтано намеће, јесте да ли ће зарад европског мира слике прошлости и истине бити усаглашене или релативизоване? Вероватно и једно и друго. Тешко је одредити сразмеру између добро одмерене неутилитарне истине, с једне, и њене корисне релативизације, с друге стране. Наука, међутим, не трпи плурализам истина, већ их хијерархизује. Мир се може успоставити и без релативизације прошлости.

Отворено суочавање са сенкама властите прошлости, а не балансирање и релативизовање злочина јесте политика чистих рачуна у сећању. Злочине властите нације не треба заборављати него памтити као живу рану и као основу учења како да се живи са сећањем да су злодела део и наше историје, а не само туђе. Зато би било добро када би писање мултиетничког уџбеника пратила изградња музеја стида западног Балкана у ком би сваки од малих сродних народа приказао властите злочине почињене деведесетих година прошлог века у „ослобађању” од суседа. Нажалост, још смо далеко од начела да свако треба да чисти испред своје куће.

Социолог, професор Филозофског факултета у Београду