Јеленче, састави столове!

Пошто је стигла само једна понуда за компанију Телеком Србија, у јавности се чуло све и свашта. На рачун Телекома Аустрија (како нас је увредио) и на рачун оних коју су продавали (они нас, ваљда, нису увредили). Шта се то чуло?

Прва група коментара односила се на цену. Већина коментатора (у то укључујем и бивше и садашње министре) сматра, не само да је понуђена цена исувише ниска него да је минимална цена коју је одредила држава толико ниска да не одговара „стварној вредности” Телекома. А шта је то стварна вредност? Одговор је веома једноставан: то је највиша цена коју је неко спреман да плати. То што неко сматра да његова роба, некретнина, компанија, уметничка слика и било шта друго вреди више, то само за себе није релевантно – једино се броји колико је на тржишту неко други спреман да за то плати.

Добро, када је то тако, на основу чега потенцијални купац једне компаније доноси одлуку о томе колико је највише спреман да плати? На основу будућих приноса које он очекује од те инвестиције. Не занима тог купца ко је све, када и како инвестирао у компанију коју купује, интересује га како ће та компанија да послујe у будућности и какви се приноси могу очекивати. И ту имовина једне компаније уопште није сама за себе битна – битна је једино у оној мери у којој та имовина (некретнине и постројења, на пример) омогућава да се оствари тај принос.

Друга група коментара се односила на време продаје. Многи сматрају да је сада лоше време за то, да је требало сачекати да прође криза. Узгред, да је криза прошла најбоље се може видети по најновијој капиталној трансакцији у области телекомуникација у којој је АТ&Т од Дојче Телекома (несуђеног српског зета) купио његово зависно предузеће Т Mobile у Америци за 39 милијарди долара. Чак и да све то није тако, остаје битно питање: На основу чега се тврди да ће профитабилност Телекома бити већа у годинама које следе? Једино се тако може обезбедити већа цена. Два су разлога због којих је врло вероватно да ће она у будућности бити још нижа. Прво, конкуренција ће бити све јача, од почетка следеће године више неће бити потребне никакве дозволе за бављење фиксном телефонијом, а конкуренти ће моћи да нападају најпрофитабилније сегменте тржишта. Телеком је у том погледу посебно рањив, управо због тога што као (бивши) монополиста послује на свим сегментима тржишта. За пословање ће му остати само они мање профитабилни. Друго, Телеком заостаје у инвестицијама у капиталну опрему, чиме губи конкурентност. Његов власник (држава Србија) има све веће и веће дефиците, па је стога приоритет присвајање дивиденде и „пуњење буџета”, а не реинвестирање профита.

Трећа група коментара односила се на предмет продаје. Не треба продавати инфраструктуру, сматрају многи. Не видим шта је аргумент за тако нешто. Телекомуникациона инфраструктура се гради релативно лако (узмите SBB за пример); већ постоји неколико алтернативних магистралних оптичких каблова положених по Србији (у власништву различитих предузећа), тако да власништво над инфраструктуром не представља баријеру уласку новим конкурентима. Да законски регулисане могућности уступања инфраструктуре и не помињем. А замислите на шта би личило то да инфраструктура остане у власништву државе, па да се онда изнајмљује заинтересованим операторима. Не би имали оператори своју инфраструктуру, не би имали своју имовину, а морали би да се ослањају на инфраструктуру о којој одлучује, којом послује и коју одржава неко други. А уколико нису задовољни, могли би и да се жале – држави!

Четврто и најбитније: Телеком уопште не треба продавати. Држава не треба да продаје своје најбоље предузеће (каква ли су тек остала?) и „ми” треба да задржимо оно што је наше! Не бих о овим аргументима, већ о нечему другом. Они који сматрају да Телеком не треба продати по правилу истовремено сматрају и да је (наша) држава некомпетентна, лења и корумпирана. Остаје мистерија како онда очекују да таква држава (нећу овог пута о томе да ли су у праву) води Телеком ефикасно, успешније од приватних власника. Дакле, или је држава цакана (па јој треба оставити Телеком), или је таква каквом је описују, па је треба избацити из свих предузећа.

Јавна расправа о продаји Телекома личи на расправу коју воде јунаци Ковачевићевог „Радована Трећег”. Ништа од онога што они говоре није утемељено у стварности, већ представља само њихову бизарну фантазију. И онда се појављује Јеленче са својим у сваком погледу животним питањем: „Је’л да саставим или да раставим?”.

председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета БУ