Слобода од сто корака

Ништа на Косову и Метохији није како би ваљало да јесте. Ни по Богу, ни по људима. Још каишеви магле крију Чичавицу. Дреничку посестриму.
Надвила се над магистралом Косовска Митровица – Приштина и вреба. Ослушкује чује ли однекуд српски глас... Чека да јој неко ко је не зна, грешком, у незнању "сврати"...
Нико не проговара. Не из страха. Нема га. Већ да оку не упадамо у реч. Не треба погледу никакав коментар. Никакав пролог. Шта види, то му је. Земља крајпуташа, разгоропађених црних, двоглавих орлова на црвеној свили, "силованих" олтара, палих крстова и крстача, препуклог мермера... Земља фанатичне, самодеструктивне мржње. Извитоперених лица којима је равнодушност на те жалосне гримасе, највећа казна.

Пролазимо крај Приштине. На све личи осим на Приштину. На шипове је као на колац "натакнуто" гробно, газиместанско поље. Реже, заурлавају багери на сенку споменика косовским јунацима. Врте се око њега. Не смеју да му приђу...

Зову нас и спроводе даље милозвучна грачаничка звона. Глас јутарњег богослужења. Вечна тапија на ову шаку плачне земље. Па нас испраћају даље, пут косовског поморавља. Ка Гњилану и оно нешто српских енклава, у брдима над њим.

Коретиште. Једно од тих села. Ни десет километара од Прешева и остатка Србије, а никада даље од ње. Навише, даље у брдима су албанска села. Пред њим. Крај њега. Усађена у српске оранице. Нема више откуда ни ветар да му дуне. "Чувају" га са свих страна.

Није потребно никакво познавање албанског језика да би се прочитао назив улице која кроз махалу води до њега – Булевар НАТО 1999.

Струје су минуле недеље имали неких сат времена. Све укупно. Ове ће и мање, изгледа. Воде још немају. Уставиле су им комшије оно што ни природа не може. Полако нам прилазе. Није то неповерење, већ бојазан да ћемо пребрзо отићи. Слабо им ко свраћа, па би да дуже потраје ова слика. Није то живот што они живе, већ стање свести. Жалост у свом физичком облику. Слобода од сто корака. Нема веће увреде за њих од питања: како живите? 

Изашао је деда Драгутин Јовановић из сокачета и стао пред нас, с осмехом све до обода шајкаче. Готово да више и не чује. Очи су му нешто најрадосније што данас видесмо на Косову.

– Изволите, децо моја, изволите – вели пружајући руке ка нама, па ка старој приземљуши у врху сокачета.

– Ајте синови да одморите душу. Седите да вас видим мало – милује нас и не пита више ништа. Не питамо ни ми. С којим правом да му прекинемо ово мало, изненадне, среће.

Осамдесет и две су му године и свака му се познаје на лицу. Чини се да су се чак и неке тек долазеће унапред уписале на то чело.

На трем је изашла и бака Ђурђа. Једнако мила. Истих веселих очију. Главе забрађене у црну мараму. Од старости, меких шака, низ које се наше мазе.

– Да вама и вашима децо Бог да здравља, нама више ништа не треба. Лепо смо некада живели са Албанцима. Једни смо за друге врата држали поваздан откључана, а ево све то сада неста ко да никада није ни било. Заборавило се као да смо се то годинама лагали. Деда сада тако, као што га гледате, седне и гледа горе. У наше шуме. Жали што више не сме у њих. Сада је други секу и догоне овде да продају. Нико их испод ока не погледа када дођу у село, ал` ми из села, без чврсте пратње не смемо никуд. Али нека сте нам ви дечице живи и здрави. Нека нам добри Бог поживи наша два дивна сина и њихове дивне породице, а нама стварно више ништа не треба. Шта ће нама, у овим годинама, ишта, осим мало мира. А ко њега може да нам донесе... Да га врати... – заћута бака Ђурђа као да зна да би још само једна реч порушила бране у очима. И њој и нама.

Кога још и шта више питати. Ако су тако црне приче старих који памте и боља времена, каква ли су казивања младих, који за боље не знају. Јесу ли то приче, уопште?! Или пуко разгртање пластова агоније и магновења, у безличне речи. Чули су већ сви за муку ових сиротих људи. Поштеније је само сести међу њих и ћутке потражити тачку у коју сви гледају. Колико год тутњало у глави, што дуже издржати у том бесловесном стању свести, које се безразложно назива – животом на Косову и Метохији.