Време трке и збрке

Данас мало који глумац може да стане уз раме Пери Квргићу. Рођен 1927, надомак Вуковара, превалио је све војне, и почео као глумац у партизанима 1944. године, када му је била тек седамнаеста. Од тада до данас има више од две стотине улога, све награде за животно и друга дела, шест Стеријиних, а први је глумац који је надмашио представу! Наиме, овог лета, на седмом Фестивалу малих сцена у Умагу, добио је Златног лава који је до сада додељиван само представама.
Перо Квргић игра у представи "Скакавци" Биљане Србљановић, у режији Јануша Кице и у извођењу ансамбла Загребачког казалишта младих, која је управо гостовала на Великој сцени Југословенског драмског позоришта. Повода за разговор са глумцем, који би могао да понесе и титулу "сера", напретек.

● Ево Вас, после толико година, на сцени Југословенског драмског позоришта које се упорно зове по земљи које више нема. Какве су Ваше емоције?

– За мене је сваки сусрет с Београдом узбуђење, сећање на младост. Био сам овде двадесетак пута, давно на Крсту, па у Атељеу 212, па у Позоришту "Бошко Буха"... Везују ме многа познанства, затим осећај дивљења према великим глумцима, од Раше Плаовића, Ајваза, Старчића, Марије Црнобори. Они су део живота, део и моје биографије.

● Какав је положај интелектуалца у Хрватској данас. Ево, читали смо интервју с Кангргом који каже да је Крлежа, који се код нас игра на сцени Атељеа 212, последњи међу њима. Због чега је све мање ангажованих интелектуалаца?

– Читао сам тај интервју у "Политици", лично познајем Кангргу и стварно је у праву. А кад је реч о интелектуалцима и њиховом ангажману, мислим да је сада и другачије време. Раније су глумци били темељитији, студиозније су радили. Данас је време трке и збрке, хаоса, доминације тржишта и псеудотржишта, људи су подложни трци за зарадом по сваку цену. Данас нема темељности, данас се све "одрађује", и то је знак овог времена у којем је све на продају и све је тржиште. И позоришта су подређена тој доминацији потрошње.

● За Вама је више од 200 улога, и много награда. Недавно Вас је и Стјепан Месић одликовао. Која Вам је најдража?

– Па, она прва, Стеријина. Јер, добио сам је у друштву Раше Плаовића, Ајваза, Старчића, а ја као "полетарац". Импоновало ми је, као да сам "бога за браду ухватио". Редитељ Гавела је, такође, добио награду и рекао, како ју је он добио за прошлост, а Квргић за – будућност.

● Какав је данас позоришни живот у Хрватској, како живе глумци, боље или лошије?

– Мислим да у позоришном животу влада велика конфузија, људи трче на телевизију а добре представе се случајно догађају. Нема промишљене позоришне политике. Ево, ја завидим Београду, баш смо то коментарисали, овде су чак четири позоришне зграде изграђене за ово време. Чак и за време рата, ако се не варам? А у Загребу, од 1985. ни један театар, ни једна зграда позоришна није изграђена и то показује како је лош однос према театру. Све што се ново направило, биле су адаптације, крпарење. И, у том погледу, Београд је много више позоришнији град. Осим тога, овде постоји култ глумца, а Загреб је увек имао култ режисера. Зато ми завидимо када дођемо овде, кад видимо ове паное са глумцима у представама на фасади позоришта, то је незамисливо у Загребу!

● Ми смо овде прилично информисани о томе шта се код вас догађа у култури. Колико Ви у Хрватској знате о нама?

– У медијима готово уопште нема вести о догађајима у култури. И док се трговци јако добро споразумевају, култура је сасвим у заостатку. Нађемо се на неком симпозијуму или на Сајму књига какав је био код вас. Штампа је код нас јако резервисана и према нашој култури, све је мање простора за праву културу, много више за скандале.

● Какав је статус глумаца, да ли те награде нешто значе?

– То ама баш ништа не значи, јер, ја бих могао добити много већи статус. Уравниловка влада кад је реч о пензијама, али добро је што сам још пре петнаест година отишао у пензију па ми је она много већа од садашњих пензионера који су добили мизерне пензије. Хиљаду и по куна! Чујем да су овде истакнути уметници боље вредновани и то је доказ односа према уметницима код вас, и код нас у Хрватској.

● Али некад се истицала ваша хиљадугодишња култура?

– Да, то је Крлежа рекао: "Сачувај ме боже хрватске културе и српског јунаштва!"

● Да ли Вам годи што толико трајете и што сте стално у врху?

– Знате, успех може бити опасан, може да успава човека. Али, треба схватити да је позориште пролазна ствар, као и живот, као и љубав. Оно што је било било је, а будућност је као што је одговорио Гомбрович када су га питали какви су му планови за будућност: "Гроб". Треба бити свестан релативности живота, и уживати у њему. Драго ми је када ме сретну људи и кажу ми да сам им пружио неколико лепих тренутака са сцене. То више вреди од критика, па и награда.

● И, најзад, да ли је живот илузија или је позориште илузија?

– Живот је, нажалост, једна крвава илузија, а позориште је ипак једна, много, много лепша илузија.

-----------------------------------------------------------

Смех нас одржава

● Имала сам част да правим интервју са некад нашим најстаријим глумцем Звонимиром Рогозом, који је тада имао више од деведесет година и управо добио сина, а у Земуну, на Фестивалу монодраме и пантомиме отварајући га, у својој стотој, без грешке је говорио монолог Ричарда Трећег. Како глумац одржава менталну и физичку кондицију?

– Добро смо се познавали и дружили, и тада ми је рекао: "Ја свако вече гимнастицирам, и изговарам монолог Хамлета, бити ил’ не бити". Он је имао духа, имао је љубавницу, преврнуо се с њом на мотору и завршио у болници. Кад се вратио рекао нам је: "Децо, био сам на оном свету једном ногом, ничег нема, слободно – грешите!" Ето, тај смех нас одржава.

● Па, људи траже смеха много више него што му га позориште пружа, много је тема о ксенофобији, рату, хомофобији.

– Овај рат је направио толико неподопштина, разорио је људе изнутра, раније је било више духа. Куће се лако изграде, али људска психа тешко.

● Шта препоручујете уместо "бенседина"?

– Ведрина духа је неопходна јер смо у времену тескобе и мрака, а без контраста нема живота, тада и позориште одумире, мада је театар диносаурус.