Vreme trke i zbrke

Danas malo koji glumac može da stane uz rame Peri Kvrgiću. Rođen 1927, nadomak Vukovara, prevalio je sve vojne, i počeo kao glumac u partizanima 1944. godine, kada mu je bila tek sedamnaesta. Od tada do danas ima više od dve stotine uloga, sve nagrade za životno i druga dela, šest Sterijinih, a prvi je glumac koji je nadmašio predstavu! Naime, ovog leta, na sedmom Festivalu malih scena u Umagu, dobio je Zlatnog lava koji je do sada dodeljivan samo predstavama.
Pero Kvrgić igra u predstavi "Skakavci" Biljane Srbljanović, u režiji Januša Kice i u izvođenju ansambla Zagrebačkog kazališta mladih, koja je upravo gostovala na Velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Povoda za razgovor sa glumcem, koji bi mogao da ponese i titulu "sera", napretek.

● Evo Vas, posle toliko godina, na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta koje se uporno zove po zemlji koje više nema. Kakve su Vaše emocije?

– Za mene je svaki susret s Beogradom uzbuđenje, sećanje na mladost. Bio sam ovde dvadesetak puta, davno na Krstu, pa u Ateljeu 212, pa u Pozorištu "Boško Buha"... Vezuju me mnoga poznanstva, zatim osećaj divljenja prema velikim glumcima, od Raše Plaovića, Ajvaza, Starčića, Marije Crnobori. Oni su deo života, deo i moje biografije.

● Kakav je položaj intelektualca u Hrvatskoj danas. Evo, čitali smo intervju s Kangrgom koji kaže da je Krleža, koji se kod nas igra na sceni Ateljea 212, poslednji među njima. Zbog čega je sve manje angažovanih intelektualaca?

– Čitao sam taj intervju u "Politici", lično poznajem Kangrgu i stvarno je u pravu. A kad je reč o intelektualcima i njihovom angažmanu, mislim da je sada i drugačije vreme. Ranije su glumci bili temeljitiji, studioznije su radili. Danas je vreme trke i zbrke, haosa, dominacije tržišta i pseudotržišta, ljudi su podložni trci za zaradom po svaku cenu. Danas nema temeljnosti, danas se sve "odrađuje", i to je znak ovog vremena u kojem je sve na prodaju i sve je tržište. I pozorišta su podređena toj dominaciji potrošnje.

● Za Vama je više od 200 uloga, i mnogo nagrada. Nedavno Vas je i Stjepan Mesić odlikovao. Koja Vam je najdraža?

– Pa, ona prva, Sterijina. Jer, dobio sam je u društvu Raše Plaovića, Ajvaza, Starčića, a ja kao "poletarac". Imponovalo mi je, kao da sam "boga za bradu uhvatio". Reditelj Gavela je, takođe, dobio nagradu i rekao, kako ju je on dobio za prošlost, a Kvrgić za – budućnost.

● Kakav je danas pozorišni život u Hrvatskoj, kako žive glumci, bolje ili lošije?

– Mislim da u pozorišnom životu vlada velika konfuzija, ljudi trče na televiziju a dobre predstave se slučajno događaju. Nema promišljene pozorišne politike. Evo, ja zavidim Beogradu, baš smo to komentarisali, ovde su čak četiri pozorišne zgrade izgrađene za ovo vreme. Čak i za vreme rata, ako se ne varam? A u Zagrebu, od 1985. ni jedan teatar, ni jedna zgrada pozorišna nije izgrađena i to pokazuje kako je loš odnos prema teatru. Sve što se novo napravilo, bile su adaptacije, krparenje. I, u tom pogledu, Beograd je mnogo više pozorišniji grad. Osim toga, ovde postoji kult glumca, a Zagreb je uvek imao kult režisera. Zato mi zavidimo kada dođemo ovde, kad vidimo ove panoe sa glumcima u predstavama na fasadi pozorišta, to je nezamislivo u Zagrebu!

● Mi smo ovde prilično informisani o tome šta se kod vas događa u kulturi. Koliko Vi u Hrvatskoj znate o nama?

– U medijima gotovo uopšte nema vesti o događajima u kulturi. I dok se trgovci jako dobro sporazumevaju, kultura je sasvim u zaostatku. Nađemo se na nekom simpozijumu ili na Sajmu knjiga kakav je bio kod vas. Štampa je kod nas jako rezervisana i prema našoj kulturi, sve je manje prostora za pravu kulturu, mnogo više za skandale.

● Kakav je status glumaca, da li te nagrade nešto znače?

– To ama baš ništa ne znači, jer, ja bih mogao dobiti mnogo veći status. Uravnilovka vlada kad je reč o penzijama, ali dobro je što sam još pre petnaest godina otišao u penziju pa mi je ona mnogo veća od sadašnjih penzionera koji su dobili mizerne penzije. Hiljadu i po kuna! Čujem da su ovde istaknuti umetnici bolje vrednovani i to je dokaz odnosa prema umetnicima kod vas, i kod nas u Hrvatskoj.

● Ali nekad se isticala vaša hiljadugodišnja kultura?

– Da, to je Krleža rekao: "Sačuvaj me bože hrvatske kulture i srpskog junaštva!"

● Da li Vam godi što toliko trajete i što ste stalno u vrhu?

– Znate, uspeh može biti opasan, može da uspava čoveka. Ali, treba shvatiti da je pozorište prolazna stvar, kao i život, kao i ljubav. Ono što je bilo bilo je, a budućnost je kao što je odgovorio Gombrovič kada su ga pitali kakvi su mu planovi za budućnost: "Grob". Treba biti svestan relativnosti života, i uživati u njemu. Drago mi je kada me sretnu ljudi i kažu mi da sam im pružio nekoliko lepih trenutaka sa scene. To više vredi od kritika, pa i nagrada.

● I, najzad, da li je život iluzija ili je pozorište iluzija?

– Život je, nažalost, jedna krvava iluzija, a pozorište je ipak jedna, mnogo, mnogo lepša iluzija.

-----------------------------------------------------------

Smeh nas održava

● Imala sam čast da pravim intervju sa nekad našim najstarijim glumcem Zvonimirom Rogozom, koji je tada imao više od devedeset godina i upravo dobio sina, a u Zemunu, na Festivalu monodrame i pantomime otvarajući ga, u svojoj stotoj, bez greške je govorio monolog Ričarda Trećeg. Kako glumac održava mentalnu i fizičku kondiciju?

– Dobro smo se poznavali i družili, i tada mi je rekao: "Ja svako veče gimnasticiram, i izgovaram monolog Hamleta, biti il’ ne biti". On je imao duha, imao je ljubavnicu, prevrnuo se s njom na motoru i završio u bolnici. Kad se vratio rekao nam je: "Deco, bio sam na onom svetu jednom nogom, ničeg nema, slobodno – grešite!" Eto, taj smeh nas održava.

● Pa, ljudi traže smeha mnogo više nego što mu ga pozorište pruža, mnogo je tema o ksenofobiji, ratu, homofobiji.

– Ovaj rat je napravio toliko nepodopština, razorio je ljude iznutra, ranije je bilo više duha. Kuće se lako izgrade, ali ljudska psiha teško.

● Šta preporučujete umesto "bensedina"?

– Vedrina duha je neophodna jer smo u vremenu teskobe i mraka, a bez kontrasta nema života, tada i pozorište odumire, mada je teatar dinosaurus.