Они не разумеју

Не вреди. Они једноставно не схватају у чему је проблем. Наставља се по старом уз устаљену праксу измишљања празних изговора. Ружна слика шибицарења у српској политици покушава се улепшати жуто-плавом позадином у намери да све остане исто. Није циљ више да Европа, тј. она њена идеја која још увек негде нешто значи, дође у Србију, већ да ми овакви какви смо, са фасадним институцијама, корупцијом, заплашеним правосуђем и клептократским странкама уђемо у Европу. Не тражи се подршка за промене, за побољшање нечега, већ индулгенција (попуштање) и разумевање за све наше слабости и мане.

Начин на који смо добили шамар од Венецијанске комисије за Нацрт закона о избору посланика говори о дубоком неразумевању циља и смисла демократских промена. Прво се мора објаснити због чега је ово „венецијанско” мишљење толико негативно и пуно критике да се стиче утисак да су чланови комисије буквално били увређени послатом бесмислицом и да им је физички било мука док су је читали, да су морали себи да дају одушка за све оно што је до сада српска страна слала на мишљење. А ту је заиста било свачега, од садашњег Устава, преко сета закона о реформи правосуђа до овог најновијег изборног закона. Сигурно је да се у Венецијанској комисији још памти епизода са реизбором судија када је бираним и стручним речима саветовано нашем министарству правде да преиспита целокупну конструкцију оцењивања судија. Тада је са наше стране „захваљено на позитивним коментарима” и приступило се реизбору по првобитном науму, а знамо сви шта је после било. Зато је сада ово мишљење много „ћириличније”, експлицитније и не може се ни на који начин злонамерно протумачити као подршка.

Сада се више нису бирале речи. Предлог закона о избору народних посланика се вратио потпуно „унеређен” а да њему није остало ниједног поштеђеног члана. Јасно је као дан да врхови странака не желе да изгубе контролу над скупштином, да не желе да имају људе са биографијом и интегритетом у својим редовима. Зато се и често служе лажним аргументом да не смеју да „ослободе” своје посланике да размишљају својом главом, јер би одмах понудили свој мандат најбољем купцу. Па да ли је могуће да у Србији нема 250 непоткупљивих који могу да представљају своје грађане? Ма колике биле размере моралне кризе то једноставно није тачно – има људи са којима се можемо поносити и који би достојно бранили интересе грађана. Међутим, такви људи не желе да буду објект негативне селекције у политичким странкама, које се код нас састоје од вође, уског круга апаратчика и аморфне масе безимењака која тражи ухљебљење. Нађе се ту и неки времешни интелектуалац, тј. дисидент за украс.

Ми смо сви некако навикли на велики број људи у нашој политици, тј. парламенту које виђамо на телевизији како нешто објашњавају или обећавају, али колико се често запитамо – ко су у ствари они? Шта су они икада у политици урадили да би заслужили статус представника грађана који им се толико свиђа? Једино што њих гура напред у каријери су или личне везе са „вођом” или то што умеју да „сложе жваку” пред камерама или на неком састанку. Да ли су некада претпоставили интересе грађана интересима своје партије? Зато је нажалост и истина да избори не могу решити проблеме, јер ће матрица и калуп људи који доносе одлуке остати исти.

Са таквом „екипом” Србија може само да се врти укруг, док ће поштени и паметни гледати да се склоне од таквог друштва и да побегну што даље. Зато и не чуди бојазан да ће укидањем императивног мандата у парламенту настати пијаца јер је то последица начина одабира садашњих посланика.

Поента је у томе да грађани морају да знају унапред ко ће их представљати и због тога странке не смеју да мењају редослед кандидата на листи после избора. Што је у излогу мора бити и у радњи. Такође, посланик мора да штити првенствено интересе грађана које представља, а тек онда странке која га је предложила. У томе је наравно спречен бланко оставкама које нигде, али баш нигде, не постоје у Европи. Опет се враћамо на стару крилатицу – ми хоћемо у Европу, али под нашим условима. Не разуме се зашто се ствари морају променити и мисли се да ћемо ми некако шармирати те странце и превеслати их. Била би боља варијанта када би Брисел или Венеција научили да тако не може, него да то ураде грађани. Не говорим о некаквој револуцији, већ једноставно свако треба да се запита који је његов интерес да гласа на изборима. Да ли ћете на предстојећим изборима знати ко ће гласати у скупштини у ваше име и ко ће се борити за вас? Уколико то не знате и уколико ће се вашима гласовима сутра манипулисати, онда стварно не знам који је интерес некога да испуни своју грађанску дужност. Странке не могу да стављају грађане пред свршен чин, пре ће бити да ће бити обратно.

Центар за нову политику