Бомбе и Анџелина

Од нашег специјалног извештача

Триполи, Рас Ђедир – Авијација НАТО-а поново је у четвртак ујутру надлетала Триполи, чула се једна јака експлозија у јужном делу града, противавионска одбрана местимично је деловала неколико минута, тек реда ради.

Занимљиво је да НАТО још није гађао највећу војну ваздухопловну базу у Либији, аеродром Метига, која је практично у Триполију и која је некадашња америчка база. Да ли је, заправо, намерно поштеђена због будућег коришћења и за кога.

Нешто касније, авиони НАТО-а грешком су бомбардовали део Мисурате коју држе побуњеници. Те поновљене грешке пилота изазивају огорчење међу побуњеницима. Посебно су бесни што НАТО никако да очисти терен између Бреге и Аџдабије где су се и јуче водиле борбе.  

Око поднева пред хотелом „Риксос“ окупило се нас неколико новинара који одлазимо из Либије. Новинарка „Вашингтон поста“, дописник Би-Би-Сија, по двојица шпанских и италијанских колега и извештач „Политике“. Са нама су тројица либијских пратилаца.

Задњи део комбија крцат је ТВ опремом, торбама, коферима, врећама за спавање. Прилази ми Халид из прес-центра и једноставно ми само трга ратну прес-акредитацију обешену око врата. Што би се уопште замарао записујући ко остаје, а ко одлази. Јер, ко нема акредитацију тај је могући шпијун.

Возач вози прилично брзо, заобилазимо камионе тако што скрећемо и ван пута. Пролазимо градове Завију, Сабрату и Зувару. Свуда велики редови за гориво. Наоружани људи праве поредак у колони која чека бензин и дизел.

Моје колеге више на те детаље и не обраћају пажњу. Сви смо некако уморни и отупелих чула. Понеко подигне камеру да сними неку рупу од гранате у понекој кући у Зувари, и то је то.

Мало је људи на улицама, као да је комплетан живот у Либији стао. На неким балконима суши се рубље. Има и отворених продавница, већином са храном. Гомиле ђубрета, картони, новине, пластика, све поред главног пута и по споредним градским улицама. Има тога сада и у Триполију.

Око 1,5 милион страних радника радило је у Либији најтеже, па и комуналне послове. Сада су скоро сви побегли и нема ко да чисти улице. Либијци не желе да раде тај посао.

Негде пред прелазом Рас Ђедир, на либијско-туниској граници, упадамо у пешчану олују, необичну за ово доба године. Песак улази кроз затворене прозоре комбија, надире у очи, уши, уста. Умотавамо се у шалове. Сви овде имају шалове при руци. Личимо на бедуине у комбију. Наши пратиоци сређују пасошке формалности код либијске полиције и царине. Комби нас довози до „ничије земље“.

Избацујемо ствари из возила и теглимо их цео километар до туниске пограничне полиције. Пешчана олуја и даље замагљује поглед, скоро да један другог изгубимо бауљајући ка Тунису.

Чујем неко урлање. „Бангладеш, Бангладеш!“

Не могу да верујем. На туниској страни границе, усред пустиње, стоји Анџелина Џоли, амбасадор добре воље УН, међу избеглицама из Либије, држављанима Бангладеша.

Као фатаморгана. Стоји Анџелина усправна и поносна и дели флашице са водом свакоме ко долази из Либије. Око ње избеглице у трансу. Онако прљави од пута, уморни и пуни песка, игнорисали смо је. Нисам приметио да се потресла.

Растанак од колега. Све њих са туниске стране границе чекају комбији њихових екипа. Извештач „Политике“ узда се у добру вољу и поштење туниског таксисте. Једанаеста је годишњица смрти некадашњег туниског председника Хабиба Бургибе.

„Тито и Бургиба били су пријатељи“, кажем таксисти.

„Да, да“, потврђује он.

„А ваш бивши председник Бен Али, какав је он био?“

„Лош, лош: Сви смо ми радили за ел и за луи.“

„ Извините, ко је ту ел?“

„Ел је Лејла, жена Бен Алија. Ми је зовемо и Лејла џин, због пића.“

„И како сада гледате на њихов одлазак са сцене?“

Мој таксиста је само отворио длан руке и отпухнуо са њега. Иза мене остала је Либија. Мрак је већ пао.

Мирослав Лазански