Бритве су вибрирале

Са брежуљка у пољани код банатског села Идвора, родног места Михајла Пупина, иза старе циглане, пуца видик на простране пашњаке, млада жита и далеке беле црквене торњеве суседних села. Поред Идвора су воде Тамиша и Тукоша. Тамиш са својим зеленим первазом врба и хиљадама гусака, кривудави Тукош с мрешћењем шарана. Реке секу Утрине, Доминал, Ракшин рит, Сигет и друге пашњаке... Пре једног и по века брежуљак је отварао исти видик дечаку Михајлу, који је са вршњацима, лети, на тим пашњацима чувао стоку.

Данас је родна кућа Михајла Пупина у Идвору музеј. Старинска кућа из 19. века. У њој одаје, намештај, земљана пећ, клупе – као да ће се сваког тренутка појавити бистрооки момчић Михајло. Ту је он слушао приче и предања о Косову, Краљевићу Марку, Фридриху Великом, Наполеону, Гарибалдију, Карађорђу, цитате Старог и Новог завета. Понајвише од мудрог старог комшије Бабе Батикиног, који је пробио Русију с једном аустријском дивизијом у походу Наполеона на ту земљу 1812.

Франклин и Свети Илија

У школи у Панчеву Михајло је први пут чуо за Франклина, који је помоћу кључа и змаја открио да је муња последица електричног пражњења између облака, а да је грмљавина последица експлозивног ширења ваздуха... Кад је то испричао људима испред родне куће, Пупинов отац је љутито рекао да је то јерес! „Није, ваљда, тај Американац Франклин паметнији од најмудријих људи Идвора и од Бабе Батикиног, кад се зна да грмљавина настаје кад се свети Илија вози каруцама по небу и рају!”

Михајло је са кућне капије пошао на науке у непознати велики свет. Прво паробродом до Будимпеште, па железницом до Прага. Црна шубара, две ткане вунене торбе. У једној рубље, у другој храна за пут: велики хлеб и печена гуска! Кад је дунавска лађа пролазила поред Сремских Карловаца, са усхитом је посматрао беле торњеве и куполе. Није пазио на торбу,  па су му украли печену гуску!

У аутобиографском делу „Са пашњака до научењака” Пупин наводи да је за бродску путну карту за Америку продао чак капут и капу! У хладним ноћима преко Атлантика, грејао се поред великог бродског димњака... У Њујорку га нико није дочекао.

А он је тамо понео и зрнце мудрости са родних пашњака. У поменутом аутобиографском делу Пупин наводи да су му нека запажања из детињства, са идворских пашњака, касније у животу помогла за велика открића. За време летњих ферија и Пупин је, као многобројна сеоска деца, у пољани чувао волове.

„Школски распуст”, пише Пупин, „поклапао се са одмором добрих старих волова. И ја сам неколико лета провео на овом занимљивом послу. То су биле моје једине летње школе, најинтересантније које сам икада посећивао.

Сеоски волови били су подељени у крда од око педесет грла. Свако крдо је чувало група од неких дванаест дечака из породица којима су припадали волови. Свака група је била под надзором једног искусног младог говедара. Није било лако чувати крдо од педесет волова. Дању је било лакше, јер су летње жеге и несносне мушице приморавале волове да траже спас у хладу испод дрвећа, па би они тек ноћу били гладни: тада би жустро кренули у потрагу за добром испашом.

Време је да поменем да пашњаци у мом родном месту покривају простор од неколико квадратних миља који би неких година били засејани кукурузом. У августу и септембру ова пространа кукурузна поља личила су на непроходну шуму. Недалеко од Идвора налази се село познато по крадљивцима стоке. Ови лопови би се сакрили у кукурузу и чекали да неко говече тамо зађе...

Непозвани ноћни гости

Знали смо да се волови на испаши крећу према добу ноћи, које смо процењивали по положају звезданих јата као што су Орион и Седам влашића. Пазило се на кретање Вечерњаче и Зорњаче. Венера је била наша бела звезда, а Марс црвена. Велики медвед, Северњача и Млечни пут су нам служили као компас.

Знали смо да негде дубоко у ноћи, кад чујемо слабачак звук црквеног звона у суседном селу, преко кукуруза на наш пашњак дува поветарац који носи мирис слатког, младог кукуруза нашим гладним воловима, позивајући их на богату гозбу. Тада смо се претварали у очи и уши. Наше уши су биле тесно припијене уз земљу, а очи приковане за звезде изнад нас...

Једна од вештина коју смо стално вежбали како да сачувамо наше волове од незваних ноћних гостију, било је сигналисање и дојављивање кроз земљу! Сваки дечак имао је брицу, нож са дугом дрвеном дршком. Тај нож би забадао у земљу, а затим би се ударањем по његовој дршци производио звук. Дечаци су лежали на земљи са прислоњеним ухом и имали задатак да одреде правац и растојање звучног извора. Вежбајући, постали смо стручњаци за ову врсту сигнализације. Запазили смо да се звук много брже простире кроз земљу него кроз ваздух и да чвршћа земља боље преноси звук од растресите узоране земље.

У време када су летње ноћи црне као косе девојачке, тешко смо разазнавали волове на испаши на неколико корака од нас. Тада смо имали специјалну тактику: распоређивали смо се дуж одређене линије на међусобном растојању од двадесетак јарди. Та линија делила је пашњак од кукурузних поља у којима вребају крадљивци. Био је то наш ’брисани простор’. Бритве су вибрирале – ’они овуда не смеју проћи’!...

Захваљујући нашем дојављивању кроз земљу, надмудривали смо крадљивце стоке... Мој учитељ, Словенац Кос, који нам је иначе објашњавао феномене физике, није знао да ми протумачи наш систем дојављивања, а чисто сумњам да је просечан физичар Европе могао то да учини у оно време”, записао је Пупин.

„Овај феномен је основа открића до којег сам дошао двадесет пет година после оних искустава стечених у пастирској летњој школи у Идвору”, износи Пупин, мислећи при томе на решење проблема преноса телефонских сигнала на велика растојања применом метода који је познат као „пупинизација”.