Космичка машина

Најзначајнија физичка чињеница у животу наше планете јесте њено кретање кроз огроман енергетски ток Сунчеве радијације. Из овог тока она добија свој животни дах. Раније обожавање Сунца сведочи да је човек, пре него што је наука почела да води његово искуство, био свестан постојања везе између Сунчевог зрачења и живота на Земљи.

Али у староазијском и грчком обожавању Сунца човек је изражавао своје веровање да су биљке и воћке, као храна за њега и стоку, једини благослов који Сунчево зрачење доноси животу Земље. Данашња наука је утврдила да постоје и друга добра која је Сунчево зрачење нагомилало а и сада нагомилава за добробит човека. Ми знамо данас да та енергија даје основу грађи човекове цивилизације.

Међутим, енергија и њена моћ су савремени појмови чије пуно значење је постало познато тек када је данашња наука проникла дубље у физичка дејства која управљају током човекове историје. Та наука је открила да је најпоузданији слуга у овим дејствима баш расположива енергија коју Сунчево зрачење даје огромном складишту нашег глобуса. Парна машина, пронађена пре нешто више од 150 година, представљала је прву илустрацију тог новог знања, основу нашег модерног индустријског прогреса, а и цивилизације коју је тај прогрес створио. Тешко је стећи свеобухватни поглед на нашу савремену цивилизацију без одређеног познавања данашње науке о енергетици.

Та наука пружа увид у физички свет који је био непознат чак и пре два века. To је свет огромног енергетског тока звезданог зрачења који извире из енергије светлих звезда, укључујући и нашу централну звезду – Сунце. Овај енергетски ток испуњава сваки угао света енергијом зрачења, тако да ћe једног дана негде настати нови дах живота органског састава. Нема јаловог вакуума нигде у свету доклегод ти извори звездане енергије дејствују; али ако би они пресушили, њихова зрачна енергија престала, и физички свет би постао мртав као и гробови у старом Египту. Безбројне звезде постале би такво гробље у беживотном космичком вакууму.

Мисионарско путовање

Са оваквим изгледом универзума мора се признати да енергетски ток Сунчевог зрачења представља основни извор физичке снаге у еволуцији живота на Земљи. Ова мисао нам се снажно намеће када посматрамо најупадљивије црте лица наше мајке-Земље. Ту су високи делови континента који се уздижу изнад океана, брда и долине прекривене свежим зеленилом и испуњене радостима органског живота; свеобухватни океан Земљине атмосфере. Ови земаљски облици показују структуре које као да су пројектоване од стране инжењера енергетичара у циљу најпогоднијег прилагођавања послу ради искоришћења Сунчевог зрачења.

Део те енергије се апсорбује у Земљиној атмосфери, дајући покретну снагу која гони групе облака, пуних производа Сунчевог дејства, над Земљине воде. Ови драгоцени терети водене паре, вођени атмосферским струјањима ка вишим нивоима континента, повинују се најзад гравитационој сили. Они падају на Земљу, чиме отпочиње мисионарско путовање које жедним обронцима брда и долина доноси животни флуид.

Научна мисао мора видети у тој космичкој операцији дејство космичке машине која извлачи своју покретну снагу из огња наше централне звезде – Сунца. Помисао да једна прозаична машина, снабдевена ватрама из Сунчеве пећи, представља основу стваралачких процеса на нашој мајци-Земљи, можда ће повредити oceћaje неке естетичарске душе.

Таква душа ужива у поетичној машти предака који су у нашој централној звезди видели бога чији су се дарови доброчинства изливали на земаљски живот. He мање повређује такве естетичарске душе прича науке која казује да су небројене земаљске машине, изграђене самом природом, исхрањиване истом џиновском космичком машином и да све оне вечито раде на одржавању живота на нашој земаљској кугли.

Погледајмо сада другу необичну ствар наше мајке-3емље – обронке брда оденуте свежим зеленилом бујних шума! Свако од њихових безбројних дрвета обилује огромним количинама запослених листова који активно удахњују животну енергију из Сунчевог зрачења. Сваки листак је као рука која моли небо за милост из његове бујице зрачења. Ми смо ту сведоци једног од најважнијих основних процеса у еволуцији органског живота на нашој мајци-Земљи. Сваки лист са својим зеленим хлорофилом je упослен подстицајним дејством Сунчевих ултраљубичастих зрачења, апсорбујући молекуле угљен-диоксида из атмосфере, растављајући те молекуле у угљеник и кисеоник, задржавајући угљеник и испуштајући кисеоник.

Тај угљеник је потребан дрвећу за његову структуру, а кисеоник обнавља снагу наше атмосфере ради одржања животињског света. Ниједан други физички процес није важнији у еволуцији живота на Земљи од овог раздвајања кисеоника и угљеника из молекула наше атмосфере. Ниједном другом процесу на Земљи не можемо приписати рад толиког броја машина употребљених за масовну производњу; у поређењу са масовном производњом коју обављају смртни људи, она је безгранично велика. Физичка активност наше „машинске цивилизације” је само ситна и груба копија активности првобитних природних машина.

Вешта рука природе

При коришћењу речи „машина” у овом контексту, не мисли се на обичну игру речи. Стабло дрвета је машина, јер ради животних процеса има погодне канале баш као што парна машина проузрокује користан рад. Међутим, стабло дрвета је машина која се сама ствара и сама обнавља. Животни процеси у његовим каналима остварују две различите врсте корисних радњи. Један од производа ових радњи плод је дрвета, храна за човека и стоку; други производ је угаљ који се гомила у телу дрвета. Тај угаљ представља одређену количину Сунчеве енергије која се може добити сагоревањем дрвета, тј. поновним спајањем угљеника из стабла дрвета са кисеоником из атмосфере из које су они били растављени дејством хлорофила када се стварало дрвеће.

Ко може гледати у доброћудни пламен свог огњишта, а да не види у пању који гори нови живот као ускрснуће органског живота давно докрајченог секиром дрвосече? Тај други живот дрвета је кратак и благ; у њему се молекули угљеника са радошћу опет спајају са својим вољеним партнерима –молекулима кисеоника из атмосфере. Када та кратка радост прође, то значи да је енергија садржана у дрвету нестала, а остало је само неколико прегршти пепела. Оне нас подсећају на самониклу машину која је корисно послужила, не само онда када је обављала животни процес дрвета са његовим каналима, већ и када је била комадана ударцима дрвосечине секире.

Ту је, дакле, машина која има два лепа живота. За време свог првог живота она је украшавала лице наше мајке-Земље и пружала сласти за исхрану човека и животиње; за време свог другог живота она је давала нашем огњишту лепоту и комфор својим присним пламеном. To је машина која увек значи лепоту и радост; она уклања мрљу простог материјализма коју неки пришивају речи „машина”.

Слична прича може се исказати о свакој биљци или о влату траве, па и о свакој животињи на Земљи; њихова тела су машине које имају подесне канале за физичке процесе живота. Нузпродукт тих процеса је пораст расположиве земаљске енергије, као што је и она у угљенику дрвета. Практично бесконачан број ових земаљских машина, израђених стрпљивом и вештом руком природе, стално ради дајући комфор и радост садашњој генерацији и гомилајући енергију ради комфора и радости будућих генерација. Огромна количина тако ускладиштене енергије скривана je у недрима мајке-Земље током милиона година.

Дуже од Тутанкамона

Данас су ти депозити драгоцено благо човека; они му помажу у напорима да се човеков живот учини вредним живљења.

Угаљ и нафта су земни остаци растављених машина које је давно створила рука природе, користећи их за потпомагање животног процеса у биљном растињу и у животињском царству на кугли земаљској.

To растављање није било дело човечјих руку, као што је оно дрвосечине секире; то је био рад земаљских катаклизама које су укопале тела преисторијских животиња мора и копна или земаљских шума. Њихови гробови били су скривени у дубоким увалама Земље. Води и ваздуху није било приступа у та чувена гробља да би се спречило њихово дејство пустошног распадања. Затрпана тела остала су у миру неупоредиво дуже него Тутанкамоново тело у његовој краљевској гробници. Ослобођена из гробова, она опет живе када се угљеник њихових молекула споји срећним браком са ранијим партнерима-молекулима кисеоника од којих су били растављени пре него што је Адам почео да проводи дане блажене доколице у рајском врту.

Ископавања која су открила та стара гробља преисторијских органских структура, претворених у угаљ и нафту, била су драгоценија за радног човека од ископина у старом Египту, Сирији, Арабији и Грчкој. Ове су човеку откриле славу прошлих цивилизација те, стога, имају своју непроцењиву вредност; али ископавања која су изнела на површну Земље угаљ садржан у растављеним машинама, које су у давна времена нагомилале енергију за будућу цивилизацију, ипак имају већу вредност за судбину човечанства. Њихово постојање је пророчанство о ономе што будућа цивилизација обећава.

Можемо се с пуним правом надати да ће она бити славнија од ма које цивилизације коју је свет икада видео. Безбројне првобитне машине природе, покретане нашом централном звездом од самог почетка земаљског живота, не би учиниле ништа да нису научиле човека како да користи њихов начин рада и њихове производе расположиве енергије, а све у циљу остварења резултата који су већи од оних који би се постигли без таквих начина.

Али оне су га научиле и човек је прихватао поуку од природе, чим је светлост ума постала водиља у његовом животу. Један од најранијих доказа тих поука налази се у Јобовом епу: „Питај марву и она ће те поучити; питај и птице у ваздуху и оне ћe те поучити”, „Или говори са земљом и она ће те поучити; и риба у мору ће ти се исказати”. Јоб је знао да је језик природе неисцрпан извор сазнања; да га човек мора научити и да ћe онима који поседују његово значење открити мудрост и разумевање.

*Поглавље из књигe „Романса машине”

(Поднаслов и међунаслови су редакцијски)