Волети значи „не смарати”

У љубави су најважнији поштовање члана породице или партнера као и подршка. Размена емоција омогућава људима да једни друге, а и себе саме, боље упознају и подстакну на акцију. Др Бојана Стаменковић-Рудић, психијатар и психотерапеут недавно је имала излагање на тему „Да ли је могуће волети без жртвовања?” (у Коларчевој задужбини) што нас је подстакло да је питамо како, заправо, љубав утиче на срећу и успешне партнерске и породичне односе.

– Жртвом у породици и у партнерству, све чешће, називамо оне односе који се јако удаљавају од љубави и приближавају успостављању моћи без одговорности. Онај ко преузме улогу жртве, често тиме придобије велику моћ, и тако одлучује о томе шта ће се догађати у вези или породици – објашњава наша саговорница, и илуструје то примерима.

Рецимо, кад неко каже да је жртвовао каријеру због љубави, и то стално пребацује партнеру, пре ће бити да је био лењ, или недовољно амбициозан, па покушава да партнера увери да би и он требало да се одрекне оног што највише вреднује. „Жртва” стиче велику моћ а у ствари реч је о неспоразуму, пре свега те особе са самом собом – уверава др Стаменковић-Рудић.

Следећи пример је остајање у лошем браку „због деце”. Можда је у тој вези супруга злостављана, можда неко од партнера има проблем зависности, а други не подстиче решавање проблема. Шта таква жртва или, боље речено, позиција велике моћи доноси деци?

– Већина родитеља није свесна негативног дејства моћи коју оваквим поступцима придобија и увек ће рећи да потомцима желе све најбоље, јер себе виде као веома осећајне, а најчешће ту не разликујемо жртву од емоционалне уцене. Посесивност у односу на децу није љубав! И, да ли заиста изражавамо љубав партнеру са којим живимо годинама на дистанци? – пита се стручњак.

Највећи дар родитеља деци, која сазревају и одлазе од куће, било би њихово поверење, лепе жеље и спремност да деци опросте неуспехе. Поред тога, није ли велики дар да од родитеља одлазимо тако што их остављамо задовољне, видимо да ће изнети тугу због одвајања јер су емоционално богати и мудри? – примећује докторка.

„Преурамљивање“

По њеном мишљењу, жртвовање у љубави често се примењује као рационализација, одбрана од суочавања са личном одговорношћу. 

– У системској породичној терапији прибегавамо такозваном преурамљивању: да једном садржају „заменом рама” дајемо друго, углавном позитивно значење. Уместо о жртвовању, дакле, говоримо о несебичности, самодисциплини, одрицању ради добрих циљева, прилагођавању, подршци, заједништву, заинтересованости...

На пример, можда нама представља задовољство да детету приносимо чашу воде до његове осамнаесте године. Не жртвујемо се, наизглед, чинимо ово са љубављу. Али, ако се овог задовољства не одрекнемо, зауставићемо дететов развој способности да се о себи брине. Наша несебичност се огледа у томе да дисциплинујемо своје краткорочне заштитничке пориве, ради развоја, ради будућности – наводи др Стаменковић-Рудић из психијатријске ординације „Медисан”.

Као својеврсни тест, она поставља питање: Како бисте ви поступили у овом случају? Матурант је изашао са друштвом и најавио да ће доћи иза поноћи. У првој варијанти, родитељи га нестрпљиво дочекују у дневној соби, нису спавали јер су, кажу, бринули, иако знају да ће сутрадан бити исцрпљени на послу... У другој варијанти родитељи брину тихо, у тами своје спаваће собе. Легну, будни или не, не пале светло ни кад чују да се дете вратило и отишло да спава. Да ли су први родитељи осећајнији од других? Да ли се они више жртвују? Да ли ови други, који бригу не исказују драматично, занемарују своје дете? 

– У овом измишљеном, али у стварности честом примеру, усуђујем се да кажем да, према мом мишљењу, други родитељи имају више љубави за своје дете! Не оптерећују га својом бригом, допуштају му право на сопствени живот, сопствену срећу – каже др Стаменковић-Рудић.

Право на сопствену срећу

„Постоји велики број оних који сумњају у право на личну срећу, сматрају чак грехом или себичношћу кад пожеле нешто само за себе, нешто у чему је њихова радост неподељена, нешто што не укључује аутоматски и најближе чланове породице”, написала је Ивана Кузмановић у „књизи о откривању Стазе Љубави”, додајући да је упознала и оне који сматрају да није у реду бити срећан кад су други несрећни, или оне који се плаше сматрајући да „ниједна срећа неће проћи некажњено”…

– Зар нам је свима толико тешко да поверујемо да је наша сопствена срећа највише што можемо подарити онима који нас воле, а највише што могу да нам пожеле они који нас воле јесте да будемо срећни? Како је онда могуће да „жртвујемо своју срећу”, па у сећању детета остављамо заувек онај згрчени израз лица са угашеним очима… на посао стижемо уморни од недостатка радости, у постељу лежемо увек за нијансу сетнији јер знамо да нови дан неће ништа променити? Грех је не бити срећан, не остварити своје жеље, не бити свој, не развијати своје таленте у животу који је само један и који нам је дат да га славимо, да се развијамо и сазревамо како бисмо себе упознали и заволели! – наводи ауторка романа бестселера и саветник за лични развој – лајф коуч, која је своја искуства сажела и у недавно објављеној књизи „Од када сам се заволела, волим”. 

Волети себе, поручује, значи допустити себи одмор, радост, љутњу, смех, глупост и – право на грешку. „Не можемо волети себе док не допустимо да будемо такви какви јесмо… Не можемо волети другог док му не допустимо да буде какав јесте”, наводи Ивана Кузмановић.

Жртвовање у љубави она сматра једном од највећих заблуда.

– Моја мајка је била једна од оних жена које стижу све: да сваког дана скувају укусан ручак, да изгледају беспрекорно, да одржавају кућу, да на послу буду ревносне и предане, да прегледају домаће задатке своје деце, а вече, након што су опрале последњу туру посуђа, посвете мужу… Зар је, онда, нелогично што је у њој целог живота тињала жеља да понесе титулу идеалне супруге и мајке? Уместо тога, моја мајка је добила ћерку тинејџерку која јој са изразом беса и презира саопштава: „Све што желим је да не будем као ти! Ти ниси срећна! Ти се никад не смејеш!” – поверава се ауторка у поглављу које завршава новим питањима:

„Не знам да ли је у реду неговати болесног родитеља толико предано да сами изгубимо здравље, да наша деца и супруг трпе, да се цео живот окрене наглавачке. Не знам да ли од нас то очекује родитељ који нас воли… Оно што знам је да се морамо питати: Зашто ово чиним? Због себе? Због других? Због љубави? Питајте се, верујте, и будите стрпљиви. Одговор неће изостати”.