Пуна кућа порцелана

Закорачивши у стан Јаше Зарића у центру Новог Сада остали смо без речи. Изгледа да је његов кум Драган Ћосић био у праву када је овај простор у поткровљу једне вишеспратнице назвао „Али-бабина пећина”. Поглед нам се „изгубио” међу лустерима од кристала, прелетао је преко полица препуних посуђа и фигура од порцелана, а онда се „закуцао” за кинеску чинију из епохе Минг и два стаклена рога насред трпезаријског стола из којих је рујно вино пио, енглески краљ, Ричард Трећи.

– То су квалитетно урађене копије, тако да могу да уживам у њиховој раскошној лепоти. Зар мислите да су на енглеском двору сва уметничка дела која могу да се виде оригинали. Нису – пита и одговара сам Зарић.

– Најбољи мајстори, фалсификатори, ангажовани су генерацијама да направе савршену реплику која ће бити изложена погледу јавности. Замислите да је којим случајем оригинал и неко реши да уништи то непоновљиво уметничко дело...

Шта је онда драгоценост ове изузетне збирке?

– Цена није мерило вредности, већ емоције које предмет побуди. Тако су мени рецимо, најдраже стаклене боце. Оне немају велику материјалну вредност али су за мене нешто посебно – признаје.

Највише простора у родитељском дому Зарића, од око сто квадрата, заузимају порцеланске чиније, супијере или како их још називају супентофи.

– Одмалена сам јако волео порцелан, који у својим мемоарима први пут спомиње Марко Поло 1298. године. Порцелан је најфинија врста керамике добијен печењем на високој температурама. Он у мени побуђује посебну животну енергију од које затреперим – признаје.

Одају их мустре

Највећи део колекције од порцелана: фигуре, чајници, тањири, чиније купован је по пијацама. Тако да су предмети морали да се искувавају и рибају пре него што заблистају.

– Готово да ми се не дешава да купим дупликат иако имам око 250 чајника – каже овај пасионирани хобиста.

Чиније, њих око 100, са или без поклопца, и у комплету са тањирима као сервис, нису само украс и део колекције већ и посуђе које се користи.

– Најстарији је сервис од мађарског „Жолнај” порцелана. Има око 150 година. То је прва серија која се више не производи.

Порцелан се распознаје по мустри и ознакама, а у колекцији Зарића га има са свих страна света, од чешког и кинеског до немачког и мађарског, из Канаде, Енглеске, Румуније, Италије...

– Чешки порцелан има дугу традицију, али су по квалитету међу водећим мађарски и немачки. Посебно ми је драга Кореjка, лутка од порцелана коју сам, прву у колекцији, купио 1981. године. Њој је тада било 100 година, прича Зарић, иначе дипломирани правник, додајући да се зарад своје колекције одрицао многих других задовољстава.

У спаваћој соби црно-бели телевизор.

– Радио је купљен 1956. године, а телевизор 1963. Оно што се унесе у овај дом то се не износи – истиче наш домаћин и додаје да је све што видимо исправно, ради.

Све? Питамо гледајући кристалне лустере начичкане на плафону један до другог.

– Да, има их око 40, не знам тачно, број ми није важан, каже дајући знак куму Драгану Ћосићу да их упали.

– Један је пре 30 година купљен у београдској продавници кристала. Вратио смо се кући шинобусом али са лустером, који сам отплаћивао шест месеци. Највећи је у трпезарији, са 50 сијаличних места. Он је био саставни део ентеријера једне парфимерије у Новом Саду. Простор је приватизован и једног дана прођем туда, а лустера нема. Мајстори, који су реновирали простора, ме упуте на власника. Одем код њега и питам: „Где је кристални лустер из радње? Он љубазно каже да не зна, али ће се распитати. Сутрадан ме је позвао – лустер је пронађен у складишту, потпуно демолиран у кутији. Платио сам, нешто симболично и донео кући оно што је преостало од чешке „Бохемије” из 1968. године.

Мобилни нема

Јеша нема мобилни и не жели да га набави, на послу ради на компјутеру, али нема намеру да га унесе у кућу. Тако да је кум Драган на себе преузео преписку око поручивања делова за лустер путем Интернета.

– Пошиљка са деловима, тешка око 35 килограма је брзо стигла. Онда смо ангажовали момка, који је дизајнер и електричар, да све повеже и монтира, требало му је 15 дана. Када је засветлео комшија је задивљен рекао: „Ђердап ће да осети када се овај лустер укључи”.

Огледало које плени раскошним рамом је „најмлађе”, унето је у стан пре пет година.

– Била су ту врата која је требало затворити. Зато сам поручио да ми се направи огледало, тако да оно нема суштину антиквитета – описује.

Фасцинира и чињеница да на бројним предметима нема прашине, да је све сређено као у музеју иако куца Били, којој су 84 псећа лета, протрчи за лоптом.

– Долази жена која спрема. А прашину са већине предмета бришемо ми – каже Драган.

Напустили смо стан пуни утисака. Једна гошћа пре нас на одласку је изјавила: „Овде има толико тога да се види и сада идем кући а да не знам шта сам видела!”

--------------------------------------------------------------------

Жицом везана

Раритет необичне збирке је разбијена чинија.

– Чинија је пукла. Данас би је бацили, а тада су јој, иако више није могла да служи за супу или течну храну, јер је напукла, ставили обруч од жице да се не разиђе и користили за нешто друго. Стара је око 200 година, а купљена је на бувљој пијаци.

------------------------------------------------------------------- 

Бело злато

Први покушаји производње порцелана у Европи датирају с почетка XVI века (Медичи порцулан). Кинези су технологију чували у строгој тајности. Тек ће Немцима поћи за руком да открије тајну и отпочну производњу 1710. године у Мајсену.Модеран постаје у доба барока и рококоа, а од 19. века предмети од порцелана више нису луксузно „бело злато”, већ производи за широку потрошњу.