Питање савести историчара

Предности заједничког француско-немачког уџбеника историје, објављеног у два тома 2006. и 2008, свима су, од почетка, биле очигледне. Лондонски ,,Тајмс” је, међутим, приметио да су се у њему, истина, промовисале заједничке, европске вредности, али кроз изразито неповерење, па и непријатељство према САД. У изјави за овај лист француски коуредник уџбеника је то чак и потврдио.

Идентитет се, изгледа, најлакше гради на основу поређења, па и сукобљавања са „другим” и другачијим. Чак и у помиритељским замислима, какав је овај уџбеник, срачунат на превладавање национализма и изградњу европског идентитета, трага се за спољним, па чак и унутрашњим непријатељем. Прича о француско-немачком уџбенику и Американцима као да даје за право Рајку Грлићу: „За срећу је потребно троје”.

Београд, Загреб и Сарајево нису Париз и Берлин. Овде су последње деценије биле доба мржње и грађанског рата, у коме је уништена постојећа наднационална структура, док је за Берлин и Париз ово доба сарадње и изградње нове, наднационалне структуре. Да би ствари биле сложеније, како примећује један од водећих стручњака за савремене француско-немачке односе, Жорж Анри-Суту, Немачка је дуго и здушно радила на разбијању Југославије, док је Француска, иако се са тим није слагала, све време морала да има на уму своје приоритете, а то је, пре свега, био пројекат изградње Европске уније.

Уз то, разлика је и у томе што војске Француске и Немачке јесу ратовале, али Немци нису систематски уништавали Французе. Овде су се, међутим, између Срба и Хрвата испречили Јасеновац и геноцид у НДХ, уништење српске популације 1995, које се у Хрватској редовно прославља.

Немачка и Француска и данас имају огроман заједнички интерес, у који су уложена силна средства, јер ове две земље су мотори ЕУ. Немачко-француски уџбеник историје је и настао тако што су се, током сусрета у јануару 2003, председник Жак Ширак и канцелар Герхард Шредер сложили да би било лепо да се он напише (присталице целог пројекта тврде да су им идеју дали представници омладинског немачко-француског парламента, тинејџери које су примили у једној од пауза заседања).

Загреб, Београд и Сарајево, међутим, не само да немају такав интерес него су у положају сиромашних рођака који пред капијама Париза и Берлина моле за милостињу, док кришом, испод прљавих дроњака, размењују ниске ударце. Загреб, наравно, може да рачуна на разумевање својих немачких заштитника, па ће ускоро, са берлинских зидина, презриво гледати наниже, на београдске и сарајевске просјаке.

И наше власти, наравно, могу да нам нареде писање заједничке историје, уколико им, из европске тврђаве, у полушали довикну да је и то један од услова да нас коначно пусте да уђемо. Уосталом, све је више историчара који самостално ослушкују ове налоге, па не само да у њиховом испуњавању претичу наше власти него их чак пред стражарима оптужују за лажно европејство, надајући се, ваљда, да ће бар за себе и своје породице успети да обезбеде улазак и подршку богатих рођака. Зато би одговор на питање постављено у овој анкети био: заједнички уџбеник можемо да напишемо у најкраћем року, без икаквог одлагања. Имамо ми људе за то.

Права историја станује, наравно, на другом месту. Питање уџбеника историје је, у основи, питање савести историчара и борбе за душе наше деце. Она ће нас питати где смо били и шта смо радили док су разаране Југославија и Србија. Потребни су нам уџбеници који ће их спречити да понове наше грешке. У томе нам неће помоћи поруџбине из Брисела, сарајевске колеге које идентитет својих ђака граде на српским злочинима у рату 1992–1995, прећуткујући злочине над Србима, или загребачких историчара међу којима чак и они најлибералнији изједначавају усташе и четнике. Нема сумње да би, у овом тренутку, и сарајевске и загребачке колеге могле да саставе дуге листе неприхватљивих тумачења у најновијој српској историографији.

Пре више од 150 година српски државници разумели су да ћемо, све док се не успостави балканска и јужнословенска сарадња, бити само средство у разрачунавањима великих сила, и то на сопствену штету. Морамо да сарађујемо, јер то је закон будућности. Можда ћемо једног дана заиста моћи да пишемо и добре, заједничке уџбенике. Но чак и тада требало би да учимо нашу децу да се не одричу своје земље и добрих традиција српског народа.

*Доцент на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду