Политичка употреба прошлости

Инсистирање на колективном "суочавању с прошлошћу" и моралистичко просуђивање некадашњих догађаја – у савременим светским односима често заправо разоткрива голе интересе њених субјеката. Двоструки морални стандарди, или њихово интересно "темпирање" због  одређеног политичког учинка, јасан су показатељ моралистичке злоупотребе прошлости.

У том светлу, осуда руских репресалија над Чеченима показује се, на пример, и као пут остварења стратешких интереса на простору каспијских нафтовода, а преименовање сребреничког масакра у геноцид – као тежња за унитаризацијом ентитетске Босне и Херцеговине. Најсвежији пример погоршања француско-турских односа поводом геноцида над Јерменима 1915. године можда представља  парадигматичан пример овог "суочавања с интересима".

Помињање несумњиво стравичног злочина геноцида, извршеног над Јерменима, у овом тренутку, заправо, представља средство у актуелној међудржавној "игри интереса". Изгласавање закона у Доњем дому француског парламента, по коме је свако порицање да је током Првог светског рата над 1,5 милиона малоазијских Јермена извршен геноцид –кривично дело које ће бити санкционисано са 45.000 евра или годином дана затвора – подигло је политичку температуру у односима с Анкаром која је узвратила истом мером: подсетила је Французе на њихове колонијалне "учинке", с нагласком на догађаје у Алжиру. Усвајање овог закона у Француској није само плод рада  утицајног јерменског лобија у овој земљи, већ и досадашњег увиђања осовине Париз–Берлин да се уз помоћ "јерменског аргумента" може отежати приступ Турске у Европску унију.

Као европски лидер који тежи очувању класичних социјалних и културних вредности, Француска је више пута спречавала напредовање Турске ка Европи, што из страха од јефтине радне снаге, што због скепсе у секуларне домете турског друштва. Блокирање турског приближавања ЕУ 2001. године и тадашње усвајање закона који проглашава страдање Јермена 1915. геноцидом, а нарочито француско "не" европском уставу 2005, доказ су континуираног француског отпора увођењу Турске у Унију, чији су главни заговорници бриселске еврократе и англосаксонски лоби. И мада је Европски парламент усвојио одлуку да признање геноцида није формални услов за пријем Турске у ЕУ, тензије на релацији Париз–Анкара одразиле су се и на односе унутар велике европске асоцијације. У неким британским новинама појавили су се, наиме, текстови који подсећају на неславно држање Француза током "вишијског" периода, када су нацисти уз пуну помоћ колаборациониста спроводили холокауст. Одговори из Француске на ове провокативне тезе били су муњевити – путем  коментара потомака малоазијских Јермена о турском погрому не само њихових сународника већ и других народа у временима распада Османског царства.

У међудржавне сукобе поводом "суочавања с прошлошћу" касније су се умешали и актуелни унутрашњи интереси. Да би спорни француски закон ступио на снагу потребно је да прође кроз Сенат и да га парафира председник Републике. Жак Ширак, међутим, замишљен над извесношћу реакција Анкаре које, поред повлачења турских девизних резерви из француских банака, могу да угрозе годишњу трговину између две земље у износу од 4,5 милијарди евра, али и послове лобија око извоза EADS Eurocopter-a, не само да је ставио на страну непоколебљивост моралних принципа о осуди злочина, већ је брже-боље пожурио да се извини турском премијеру Ердогану. Тиме је поново потврђено постојање сукоба унутар француске политичке елите  – између бранилаца деголистичког концепта државе и оних чији су пословни интереси ближи бриселском залагању за омогућавање уласка Турске у ЕУ.

Француски пример поучан је и за друге државе Старог континента. Зато увек треба с резервом гледати на високоморална уплитања у међудржавне односе у којима "јаки чине оно што моћ мора да чини, а слаби трпе оно што морају" (Тукидид).

Политички аналитичар "Нове српске политичке мисли"