Politička upotreba prošlosti

Insistiranje na kolektivnom "suočavanju s prošlošću" i moralističko prosuđivanje nekadašnjih događaja – u savremenim svetskim odnosima često zapravo razotkriva gole interese njenih subjekata. Dvostruki moralni standardi, ili njihovo interesno "tempiranje" zbog  određenog političkog učinka, jasan su pokazatelj moralističke zloupotrebe prošlosti.

U tom svetlu, osuda ruskih represalija nad Čečenima pokazuje se, na primer, i kao put ostvarenja strateških interesa na prostoru kaspijskih naftovoda, a preimenovanje srebreničkog masakra u genocid – kao težnja za unitarizacijom entitetske Bosne i Hercegovine. Najsvežiji primer pogoršanja francusko-turskih odnosa povodom genocida nad Jermenima 1915. godine možda predstavlja  paradigmatičan primer ovog "suočavanja s interesima".

Pominjanje nesumnjivo stravičnog zločina genocida, izvršenog nad Jermenima, u ovom trenutku, zapravo, predstavlja sredstvo u aktuelnoj međudržavnoj "igri interesa". Izglasavanje zakona u Donjem domu francuskog parlamenta, po kome je svako poricanje da je tokom Prvog svetskog rata nad 1,5 miliona maloazijskih Jermena izvršen genocid –krivično delo koje će biti sankcionisano sa 45.000 evra ili godinom dana zatvora – podiglo je političku temperaturu u odnosima s Ankarom koja je uzvratila istom merom: podsetila je Francuze na njihove kolonijalne "učinke", s naglaskom na događaje u Alžiru. Usvajanje ovog zakona u Francuskoj nije samo plod rada  uticajnog jermenskog lobija u ovoj zemlji, već i dosadašnjeg uviđanja osovine Pariz–Berlin da se uz pomoć "jermenskog argumenta" može otežati pristup Turske u Evropsku uniju.

Kao evropski lider koji teži očuvanju klasičnih socijalnih i kulturnih vrednosti, Francuska je više puta sprečavala napredovanje Turske ka Evropi, što iz straha od jeftine radne snage, što zbog skepse u sekularne domete turskog društva. Blokiranje turskog približavanja EU 2001. godine i tadašnje usvajanje zakona koji proglašava stradanje Jermena 1915. genocidom, a naročito francusko "ne" evropskom ustavu 2005, dokaz su kontinuiranog francuskog otpora uvođenju Turske u Uniju, čiji su glavni zagovornici briselske evrokrate i anglosaksonski lobi. I mada je Evropski parlament usvojio odluku da priznanje genocida nije formalni uslov za prijem Turske u EU, tenzije na relaciji Pariz–Ankara odrazile su se i na odnose unutar velike evropske asocijacije. U nekim britanskim novinama pojavili su se, naime, tekstovi koji podsećaju na neslavno držanje Francuza tokom "višijskog" perioda, kada su nacisti uz punu pomoć kolaboracionista sprovodili holokaust. Odgovori iz Francuske na ove provokativne teze bili su munjeviti – putem  komentara potomaka maloazijskih Jermena o turskom pogromu ne samo njihovih sunarodnika već i drugih naroda u vremenima raspada Osmanskog carstva.

U međudržavne sukobe povodom "suočavanja s prošlošću" kasnije su se umešali i aktuelni unutrašnji interesi. Da bi sporni francuski zakon stupio na snagu potrebno je da prođe kroz Senat i da ga parafira predsednik Republike. Žak Širak, međutim, zamišljen nad izvesnošću reakcija Ankare koje, pored povlačenja turskih deviznih rezervi iz francuskih banaka, mogu da ugroze godišnju trgovinu između dve zemlje u iznosu od 4,5 milijardi evra, ali i poslove lobija oko izvoza EADS Eurocopter-a, ne samo da je stavio na stranu nepokolebljivost moralnih principa o osudi zločina, već je brže-bolje požurio da se izvini turskom premijeru Erdoganu. Time je ponovo potvrđeno postojanje sukoba unutar francuske političke elite  – između branilaca degolističkog koncepta države i onih čiji su poslovni interesi bliži briselskom zalaganju za omogućavanje ulaska Turske u EU.

Francuski primer poučan je i za druge države Starog kontinenta. Zato uvek treba s rezervom gledati na visokomoralna uplitanja u međudržavne odnose u kojima "jaki čine ono što moć mora da čini, a slabi trpe ono što moraju" (Tukidid).

Politički analitičar "Nove srpske političke misli"