Одлазак продавца страха

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У Белој кући са Бараком Обамом живе још и Хитлер и Маркс, председникови саветници се залажу да се у воду за пиће додају средства за репродуктивну стерилизацију, народне буне на Блиском истоку су дело америчких либерала и једног мистериозног калифата који желе експанзију радикалног ислама, а „Протоколи сионских мудраца” тачно описују оно што се данас догађа у свету.

Овакве и сличне глупости, сервиране свакодневно у пет по подне на каналу овде најгледаније ТВ мреже, Фокс њуза у власништву глобалног медијског тајкуна Руперта Мардока, привлачиле су и до три милиона гледалаца.

Њима се обраћао Глен Бек (45), телевизијска персона коју је било тешко дефинисати: био је у исто време и ТВ водитељ и професор, забављач и политички коментатор. Све то, узето заједно, чинило га је јединственим медијским феноменом, којим су се бавили пре свега други медији: био је на насловној страни „Тајма”, познати колумниста „Вашингтон поста” написао је о њему књигу, „Њујорк тајмс” му је посветио велики текст у свом престижном недељном магазину…

Ових дана био је поново у фокусу, али другим поводом, после саопштења његових послодаваца да се његова емисија скида са програма. Није при томе потврђено да је најурен, нити демантовано да је сам дао отказ. По свему судећи, реч је и о једном и о другом.

Успон Глена Бека почео је у јануару 2009, када из Си-Ен-Ена, где је претходне три године имао своју емисију са „неконвенционалним погледом на политику, из забавне перспективе”, прелази на Фокс њуз и добија обично мало гледани једносатни термин.

У јануару 2009. дужност преузима новоизабрани председник Барак Обама. Америка је, због прво финансијске кризе, а потом велике рецесије невиђене од тридесетих година прошлог века, на ивици економског колапса.

Људи су несигурни, највећем броју Американаца је уздрмано самопоуздање, први пут много тога у њиховим животима није више извесно: ни посао, ни кућа у којој живе. Међу првим Обаминим потезима је велика интервенција спасавања посрнулих банака, како се не би урушио цео финансијски систем земље.

У таквим околностима, дотле мало познати забављач, почиње да долива уље на ватру, да те страхове и параноју не само распирује, него и „објашњава”. Све је то завера домаћих левичара и либерала, објашњава, доводећи госте који то потврђују, вешто монтирајући из контекста извађене изјаве политичара, и при томе све то наглашавајући уз помоћ црне табле и беле школске креде.

Рејтинг му просто експлодира: по подне у пет испред екрана је око три милиона гледалаца, више него што гледа емисије свих ривалских канала.

Бек, који од образовања има само средњу школу, постаје „професор нације” који се у све разуме, даје нова тумачења историје (и при томе показује елементарно непознавање чињеница: тврди да је Америка купила Аљаску „педесетих”, уместо 1867, а кривицу за напад на Перл Харбор сваљује на председника Вудроа Вилсона, који је тада већ 18 година био покојник).

Обама је за њега „расиста”, комунизам и фашизам су нешто што је сасвим исто. У првој години и по дана у својим емисијама Хитлера је поменуо 147 пута, нацисте више од 200, холокауст 76, Гебелса 24 пута.

Неко време је Американцима саветовао да праве залихе конзервиране хране, јер „долази апокалипса”, крај цивилизације. Једну целу емисију је посветио завери разних банкара, укључујући ту и Ротшилде, да створе америчке Федералне резерве (централну банку).

На моменте, његове емисије имају и јаке антисемитске тонове, због којих је једна јеврејска организација протестовала тако што је, у такође Мардоковом „Волстрит џорналу”, закупила целу огласну страну да би осудила Бекова иступања.

Мора му се међутим признати да је био вешт комуникатор – и бизнисмен. Оно што би говорио у пет по подне, већ је било разрађено у његовој тросатној радио-емисији, пре подне. Са тимом од укупно 35 људи, одржава и веома посећени веб-сајт и пише књиге које су све, сем последње, биле на листи публицистичких бестселера „Њујорк тајмса”. Његова компанија је прошле године направила промет од преко 30 милиона долара, што га је учинило једном од најбогатијих медијских личности у Америци.

Имао је међутим само један проблем: то није могло да потраје унедоглед. Америка је углавном изашла из кризе, незапосленост је почела да се смањује, ствари да постају, не додуше као некад, али углавном нормалне. Бекове мрачне теорије завере све мање „држе воду”. Он је, у ствари, ушао у зачарани круг: да би задржао већ засићену публику, морао је да измишља све фантастичније теорије – па је дара морала да преврши меру.

Пресудило је оно што је његовом послодавцу било важније од идеологије: Беков шоу је постао исувише контроверзан за оглашиваче, па су почели масовно да се повлаче. Са Бековим теоријама своје брендове нису више желели да повезују, између осталих, ни „Кока-Кола”, „Нестле”, „Америкен експрес”… Све у свему, из ове игре изашло је више од 300 некадашњих спонзора.

Дојадио је и гледаоцима: у последњој години дана изгубио их је око милион. А и Мардок се замислио: једна је ствар то што је његова телевизија наклоњена америчким конзервативцима, али сасвим друга ако јавност почиње да је поистовећује са Гленом Беком.

Све то је имало једини могући исход: најаву затварања „коморе страха”, како је понегде називан Беков шоу. Има, наравно, оних који ће због тога зажалити, међу којима су свакако и многи његови имитатори – у озбиљној политици.