Лице Холокауста

Пре пола века, на сутрашњи дан, у Јерусалиму је почело суђење које ће шокирати свет, згуснути редове нове јеврејске државе и за будућност послати упозорење о антисемитизму о које ће се, и 50 година касније, многи оглушити.

„За Јевреје су увек постојала два Адолфа“, каже израелски историчар Том Сегев. Адолф Хитлер се на крају Другог светског рата убио.

Адолфа Ајхмана су маја 1960. у Аргентини киднаповали агенти Мосада како би се у Израелу – држави која своје постојање делом може да захвали његовим злочинима – суочио с потресним сведочанствима преживелих Холокауста.

Тако је отворен процес „лицу Холокауста“, потпуковнику СС-а, једном од кључних протагониста најзлочиначкијег подухвата у историји света: осмишљеног покушаја истребљења читавог једног народа, јеврејског.

Суђење оберштурмфиреру, на коме су живи говорили о шест милиона мртвих Јевреја, постало је трагично раскршћа које се попут Масаде уградило у колективну меморију народа.

Помогло је учвршћивању јединства Израела у који су после рата стигли имигранти с разних страна. Оставило је дубоке трагове у савременом свету: поставило је доктрину универзалне јурисдикције као један од главних доприноса еволуцији међународног права.

Сведочанства су, први пут, била јавна. Јевреји су први пут отворено проговорили о Холокаусту. Преживели су дотле ћутали о ономе кроз шта су прошли и чему су били сведоци од Маутхаузена до Аушвица, од Дахауа до Биркенауа. Деца се нису усуђивала да их ишта питају.

Процес Ајхману отворио је ране. Када су проговорили пред ТВ камерама и извештачима из читавог света, човечанство се први пут упознало са страхотама „коначног решења јеврејског питања“.

Сведочења преживелих су, за разлику од Нирнбершког процеса, представљала кључне аргументе тужилаца. Управо зато, суђење у Јерусалиму оставило је потресан утисак на свет и уградило се у свест долазећих генерација Израелаца како би схватили шта се догодило и шта је то значило за јеврејски народ.

Ајхман је оптужен да је организовао пребацивање 1,5 милиона европских Јевреја у концентрационе логоре, њихов транспорт, уређење логора, селекцију оних који ће ићи на принудни рад и оних који ће одмах завршити у гасним коморама.

Не, није он био само неко ко се германском прецизношћу старао да композиције смрти стижу на време. Био је много више од тога. Ентузијаста свог посла, СС крвник Трећег рајха који се бранио тврдећи да је само извршавао наређења.

Глас преживелих геноцида незапамћених размера учинио је да двогодишње суђење, које је појам Холокауста избацило у свет, буде све сем баналног, како је и Ајхман признао у мемоарима доступним само истраживачима.

Проглашен је кривим 11. децембра 1961, а 30. маја 1962. обављено је једино вешање у историји Израела. Његов пепео развејан је по Медитерану да му се никада не зна гроб. Да неонацисти не би покушали да праве меморијал.

Суђење је узбуркало Јевреје. Славна Хана Арендт била је запрепашћена колико је Ајхман „обичан“. Учествовао је у Холокаусту због својих каријеристичких амбиција, не због опсесије великим идеолошким идеалима. „Баналност зла.“ Арендтова је због свог извештавања за амерички лист оптужена због недостатка „ахават Јисраел“ – љубави за јеврејски народ.

И сада док гледам фотографије са суђења помислим какви су то „обични“ умови? Шта је било у глави некога ко, док седи у стакленом кавезу, делује као најнормалнији човек – сасвим просечан, како тврде они који су га испитивали – кога би замолили да вам причува за тренутак унука у парку?

Подсетим се колико је око нас таквих спремних на застрашујући злочин? Прерушених физички или ментално. Хвата ме страх. И зато подсећам на Ајхмана и Ајхмане.

Суђење је без обзира на све хомогенизовало младу јеврејску државу. Холокауст је постао средишни елемент израелског идентитета. Пре Ајхмановог процеса, доминантно размишљање је било да су Јевреји попут овчица одлазили на клање. Тек потом је концепт храброст постао значајнији.

Можда изненађујуће за нацију која толико живи у историји и из ње извлачи заједничке споне, али изучавање Холокауста ушло је у наставне програме у Израелу тек од прошле године. С новом поруком: сви они који су током година Шоа нестали, преживели или ратовали, сви су хероји.

Концепт „овце за клање“ повлачи се из лексикона. Ајхманово суђење омогућило је преживелима важну друштвену улогу: постали су снажна веза с јеврејском прошлошћу коју је Холокауст убио. Све више се говорило о живима.

Наравно, као и сви такви процеси касније, ни Ајхманов није избегао политизацију. Арапи, који су се тешко мирили с државом Израел која је тада имала тек 13 година, поређени су с нацистима.

Политизовао се и пре него што је Ајхман ухваћен. Требало је да прође много година да би се поново потврдило колико цинизма у себи може да носи политика.

САД су тек 2006. саопштиле да је ЦИА знала да Ајхман живи у Аргентини и да је о томе немачку тајну службу БНД обавестила 1958. Онда су се и Немци „отворили“ па се испоставило да је БНД још почетком 1952. знао да се он крије у Буенос Ајресу. На транскрипту снимка који недавно цитира „Шпигл“ чује се како се Ајхман пријатељима у Буенос Ајресу, пре хапшења, жали што свој посао није обавио до краја.

Хмм. Шта ли све сада знају разне тајне службе о Ратку Младићу? Колики ће цехови морати да буду плаћени док се „не стекну услови“, ако се стекну. Зато помало завидим Мосаду који је, на своју руку и без обзира на кршење међународног права, злочинца довео пред суд на коме је морао да слуша шта има да му каже израелски тужилац Гидеон Хаузнер.

Пошто је подсетио да је Ајхман био карика у дугом ланцу антисемита који су желели да униште јеврејски народ, тужилац је рекао: „Судије Израела, када стојим пред вама, не стојим овде сам. Са мном у овом тренутку стоји шест милиона тужилаца“.

Да, шест милиона жртава бестијалног подухвата искорењивања читавог једног народа. Касније ће се то звати етничко чишћење. Пропраћено разним злочинима и, не заборавимо, растом антисемитизма као природне манифестације мржње према свакоме ко „није мој“.

Антисемитизам поново хвата корене по свету. Овде волимо да кажемо да су Срби током рата штитили Јевреје. Јесу, мада не волимо да чујемо да милитантни клерофашисти и екстремни националдесничари шире антисемитизам. Исписују мрачне поруке с којих цури цијанид Б.

Када се Други светски рат приближавао крају, Жан Пол Сартр је препричао сусрет са Американцем који је веровао да рат „заувек може да нестане“ под условом да су међународни односи „у рукама пажљиво балансираних и разумних људи“.

Сартр је, вероватно вртећи главом док је овај разговор стављао на папир, закључио речима: „Ја верујем у постојање зла, а он не“.

Шта онда остаје? Да оптужите Сатану свог времена или друштвене околности?

Размишљам тим поводом колико је народима, било да су били жртве или су њихови припадници починили злочине, важно подсећање на прошлост.