Пут у ЕУ кроз поштовање правила

Европска унија суочава се последњих година са све више проблема. Неједнакост у развијености појединих њених делова, као и енергетска зависност, потпуно су огољени под разорним деловањем светске економске кризе. Непостојање европског народа проблем је за себе, старост становништва такође... У таквим околностима, окретање ка Русији – енергетском џину са тржиштем од безмало 150 милиона душа, за Европљане се намеће као природно решење.

Са друге стране, ни Русија не може без Европе, без њеног тржишта, технологије, стручњака, контаката са најразвијенијим државама света...

Како зацементирати стратешко партнерство на Старом континенту, а на добро свих његових житеља – од Урала до Атлантика? Неке идеје у том смислу чуле су се недавно на саветовању „2012. и после, очекивања од Европљана и сценарио за Русију”, одржаног у здању француског парламента у Паризу. Један од учесника овог скупа био је и Душан Бајатовић, шеф Одбора за одбрану и безбедност Скупштине Србије.

У чему је, по Вама, снага Русије данас?

Пре свега, у одговорној политичкој елити, која је схватила да богатство Русије није на земљи, него је, да тако кажемо, у земљи, дакле у сировинама и у енергетском сектору, нафти, гасу, електричној енергији... Уважавајући цене енергената на светском тржишту, Русија је почела да се понаша рационално, да прави дугорочне буџете, да добро балансира приходе, свесна да има лоше структурисану индустрију и да мора да се отвори према свету како би добила савремене технологије, знања и капитал у замену за енергенте, сировине. Али Русија је схватила и да више није империја, као што је то био СССР, и да своје односе са бившим централноазијским републикама мора да успостави на новој основи. Она више не уцењује, напротив, ради на савезништву и партнерству.

Како у томе стоји Европска унија?

Економски поход са запада на источни део континента имао је своје тржишне потенцијале, али то није довољно да се дугорочно преживи. Технолошка заосталост делова света у које сте некада могли врло лако да пласирате своје производе, данас се брише. Технолошка доминација није више довољна да бисте задржали контролу над културама, над тенденцијама у самим друштвима. Свет је постао глобално село, лакше се долази до информација, а то нисте у могућности да контролишете.

Европа је енергетски зависна. Сем тога, руско тржиште јој је потребно да би могла да одржи сопствени ниво производње, стандард, и то просто сугерише размену. Са друге стране, Русији су неопходне технологије, треба јој реиндустријализација. Само, овог пута је добро то што је Русија схватила да њени односи са Европом никако не могу бити неравноправни.

Проблеме намеће и бриселска бирократија, чије одлуке често нису у интересу најмоћнијих европских држава. То указује на пукотине у самој ЕУ. Зато се Русија определила за стратегију директне сарадње са најмоћнијим компанијама, и са најмоћнијим земљама ЕУ, што се најбоље види на примеру гасовода „Северни ток” и „Јужни ток”.

Русију оптужују да енергенте користи као политичко оружје.

Потребе за енергентима у ЕУ рашће на годишњем нивоу по просечној стопи од седам одсто. Од угља или нафте више не може много да се очекује. Нуклеарна енергија показује своје мањкавости, а у оквиру обновљивих извора не можете да очекујете брз раст. И – остаје вам гас, чије су резерве за најмање 70 следећих година. Постоје одговарајуће технологије, одговарајући транспорт – и примена. Са друге стране, зашто би Европа куповала руски гас, ако нема индустријске производе и технологију који су потребни Русији. Ту је зависност међусобна, и захтева преговарачки процес.

Русија се окреће и трећим тржиштима.

Русија не жели више да се доминантно ослања на западни капитал. Она гради гасоводе ка Кини, ради на Сахалину фабрику течног гаса, планира да своје учешће на америчком гасном тржишту до 2030, са садашњих седам одсто, подигне на 20 процената. Кина смањује технолошки јаз, Индија је огромна сила, не треба занемарити ни улогу Јапана...

Мене не плаши зависност Европе од руских енергената, ни зависност Русије од европских технологија. Мене плаши идеолошки приступ том питању јер се оно данас, на светском нивоу, решава на крајње прагматичан начин. Једноставно, све се много брже мења, на економском, политичком, па и војном плану, и сви треба да се суоче са новом расподелом снага на глобалном нивоу.

Колико актуелно ресетовање политичких односа на релацији Вашингтон–Москва дотиче саму Европу?

Ресетовање америчко-руских односа никада неће бити до краја искрено и потпуно. Данас се све теорије стратегија базирају на постојању три крупне геостратешке целине: „телорукратије” (владавина на копну) у коју, углавном, спадају евроазијске силе: Русија, Кина, евентуално Индија, потом „таласократије” (господарство на мору), што су, у ствари, наследнице трговачких цивилизација, и данас, углавном, припадају евроатлантском свету, и – „римленд”, појас европских и муслиманских земаља, које имају сопствене интересе.

Раније смо имали огроман Совјетски Савез, комунистичку Кину и САД. Данас свет не може тако лако да се „подели”. А интерес Европе није да јој било ко буде патрон. Њен интерес је специфичан, и она дугорочно мора да се позиционира, управо, као – Европа.

Какво је место Србије у целој овој причи?

Ми морамо, пре свега, да уредимо сопствену државу изнутра. И у државном и у правном смислу. Морамо да је реиндустријализујемо, да донесемо одговарајуће стратегије. Мислим да смо се, политички, добрим делом помирили. Наравно, имамо превише странака у власти, и понекад се превише тргује у оквиру дневнополитичких интереса, али стратешких сукоба више немамо.

Од политичких елита зависи како ће доћи до укрупњавања српске политичке сцене, како ћемо постићи национални консензус, који не подразумева само – „Пут у ЕУ” – него које фабрике ћемо изградити, који су нам приоритети осим пољопривреде, инфраструктуре и енергетике. Шта је са сектором услуга, са делом хемијске индустрије, образовањем, науком, популационим проблемима, миграцијама... На то морамо да дамо одговор. А управо ту могу да помогну европска правила игре. Јер ја тако гледам пут у ЕУ – кроз прихватање правила игре.