Кад је густо, не вреди да бежиш

На око 200 метара од њега у близини Бенгазија уништено је прво једно борбено возило, а онда се запалила цела колона. Експлозија је била страшна, али су уредници више од сто светских листова проценили да је слика – изванредна. Сутрадан је фотографија Горана Томашевића осванула на 107 насловних страна, укључујући и оне „Њујорк тајмса”, „Волстрит џорнала”, „Коријере дела сера”, „Мунда”, „Фигароа”.

Горан Томашевић (41) годинама је био фоторепортер листа „Политика” да би средином деведесетих година прошлог века наставио каријеру у агенцији Ројтерс. У медијским круговима је пре свега познат по сликама из кризних подручја, каква је и она на којој Ирачани после уласка Американаца у Багдад руше споменик Садаму Хусеину. Експлозија из околине Бенгазија где су се водиле жестоке борбе између либијских побуњеника и снага Муамера Гадафија, ипак, као да јој отима славу.  

– Мени је лично из Либије дража она фотографија на којој сам забележио велики шрапнел у близини побуњеника. То је било јако тешко усликати – каже Томашевић у телефонском разговору из Каира, где је на челу Ројтерсовог фото-тима за Египат.(/slika2)

Пола живота провео је на првој линији ватре сликајући конфликте од Египта до Ирака, али за себе не мисли да је зависник од адреналина, већ само неко ко ради свој посао.

– Сада су у Либији на око 20 метара од мене падале гранате, чули су се тешки митраљези, пуцало се из топова и тенкова, али када је толико густо, не вреди ми да бежим. Као прво, повлачење није гаранција спаса, а као друго, док бежим, не могу да сликам.

У крајњој нужди ускакао је у аутомобиле либијских побуњеника који су му у прво време били од велике помоћи, али су касније, са поразима, за све почели да окривљују медије.

– Сликао сам како на нишану држе човека кога су оптужили да је Гадафијев присталица. Претили су да ће ми одузети апарат. У принципу су океј, али су временом почели да траже кривце за неуспех.

За овај задатак Ројтерс је инсистирао да са Томашевићем у Либији буде и човек задужен за његову безбедност.

– Прво сам се противио томе да са мном крене безбедњак јер нисам желео да ми неко говори колико далеко смем да идем. Ипак, испоставило се да је Сем одличан тип. Са мном у тиму су још били и новинар и сниматељ, и имали смо два аутомобила.

Међутим, чак му ни обезбеђење није помогло да током боравка у Либији не оде предалеко. Скоро да је завршио међу снагама Муамера Гадафија што никако није било планирано. Као уосталом ни његов пут у Либију. Требало је да један део фебруара и марта проведе у Београду, али га је шеф после три дана звао да прекине одмор и из Србије отпутује за Либију.(/slika3)

– Знао сам да је нешто јако важно чим ме је звао. Али не верујем да ћу ускоро поново на неки такав задатак ма где се заратило, пошто последња три месеца не испуштам апарат: прво референдум у Јужном Судану, па револуција у Египту, па Либија.

Томашевић истиче да је желео да прикаже стварно стање. Све грозоте рата. Али, како додаје, неке слике су толико страшне, да није могао ни да их пошаље.

– Имао сам слику човека коме је разнета цела нога. Ране су биле огромне. Било је толико грозно да сам веровао да ту слику не би пустиле ниједне новине.

Ј. Стевановић

-------------------------------------

Ангажује возача који му је и преводилац

Томашевићеве фотографије овековечиле су демонстрације за време Слободана Милошевића, конфликт на Косову, сукобе у Израелу, рат у Ираку, револуцију у Египту. У делове света из којих цивили беже, а медији навиру, одлазио је углавном сам. Ангажовао би возача који му је уједно био и преводилац и ишао где год је било акције.