Kad je gusto, ne vredi da bežiš

Na oko 200 metara od njega u blizini Bengazija uništeno je prvo jedno borbeno vozilo, a onda se zapalila cela kolona. Eksplozija je bila strašna, ali su urednici više od sto svetskih listova procenili da je slika – izvanredna. Sutradan je fotografija Gorana Tomaševića osvanula na 107 naslovnih strana, uključujući i one „Njujork tajmsa”, „Volstrit džornala”, „Korijere dela sera”, „Munda”, „Figaroa”.

Goran Tomašević (41) godinama je bio fotoreporter lista „Politika” da bi sredinom devedesetih godina prošlog veka nastavio karijeru u agenciji Rojters. U medijskim krugovima je pre svega poznat po slikama iz kriznih područja, kakva je i ona na kojoj Iračani posle ulaska Amerikanaca u Bagdad ruše spomenik Sadamu Huseinu. Eksplozija iz okoline Bengazija gde su se vodile žestoke borbe između libijskih pobunjenika i snaga Muamera Gadafija, ipak, kao da joj otima slavu.  

– Meni je lično iz Libije draža ona fotografija na kojoj sam zabeležio veliki šrapnel u blizini pobunjenika. To je bilo jako teško uslikati – kaže Tomašević u telefonskom razgovoru iz Kaira, gde je na čelu Rojtersovog foto-tima za Egipat.(/slika2)

Pola života proveo je na prvoj liniji vatre slikajući konflikte od Egipta do Iraka, ali za sebe ne misli da je zavisnik od adrenalina, već samo neko ko radi svoj posao.

– Sada su u Libiji na oko 20 metara od mene padale granate, čuli su se teški mitraljezi, pucalo se iz topova i tenkova, ali kada je toliko gusto, ne vredi mi da bežim. Kao prvo, povlačenje nije garancija spasa, a kao drugo, dok bežim, ne mogu da slikam.

U krajnjoj nuždi uskakao je u automobile libijskih pobunjenika koji su mu u prvo vreme bili od velike pomoći, ali su kasnije, sa porazima, za sve počeli da okrivljuju medije.

– Slikao sam kako na nišanu drže čoveka koga su optužili da je Gadafijev pristalica. Pretili su da će mi oduzeti aparat. U principu su okej, ali su vremenom počeli da traže krivce za neuspeh.

Za ovaj zadatak Rojters je insistirao da sa Tomaševićem u Libiji bude i čovek zadužen za njegovu bezbednost.

– Prvo sam se protivio tome da sa mnom krene bezbednjak jer nisam želeo da mi neko govori koliko daleko smem da idem. Ipak, ispostavilo se da je Sem odličan tip. Sa mnom u timu su još bili i novinar i snimatelj, i imali smo dva automobila.

Međutim, čak mu ni obezbeđenje nije pomoglo da tokom boravka u Libiji ne ode predaleko. Skoro da je završio među snagama Muamera Gadafija što nikako nije bilo planirano. Kao uostalom ni njegov put u Libiju. Trebalo je da jedan deo februara i marta provede u Beogradu, ali ga je šef posle tri dana zvao da prekine odmor i iz Srbije otputuje za Libiju.(/slika3)

– Znao sam da je nešto jako važno čim me je zvao. Ali ne verujem da ću uskoro ponovo na neki takav zadatak ma gde se zaratilo, pošto poslednja tri meseca ne ispuštam aparat: prvo referendum u Južnom Sudanu, pa revolucija u Egiptu, pa Libija.

Tomašević ističe da je želeo da prikaže stvarno stanje. Sve grozote rata. Ali, kako dodaje, neke slike su toliko strašne, da nije mogao ni da ih pošalje.

– Imao sam sliku čoveka kome je razneta cela noga. Rane su bile ogromne. Bilo je toliko grozno da sam verovao da tu sliku ne bi pustile nijedne novine.

J. Stevanović

-------------------------------------

Angažuje vozača koji mu je i prevodilac

Tomaševićeve fotografije ovekovečile su demonstracije za vreme Slobodana Miloševića, konflikt na Kosovu, sukobe u Izraelu, rat u Iraku, revoluciju u Egiptu. U delove sveta iz kojih civili beže, a mediji naviru, odlazio je uglavnom sam. Angažovao bi vozača koji mu je ujedno bio i prevodilac i išao gde god je bilo akcije.