Нико нема што Србин имаде…

Бугари играју на ужареном угљу, Хрвати гађају у „сриду” на Сињској алци, а Срби вековима одржавају своју крсну славу. Све су то обичаји народа из нашег региона који су се нашли на Унесковој листи културне баштине или су кандидати да то постану. Нажалост, ми каснимо за суседима па иако смо усвојили закон нисмо основали неопходна радна тела како бисмо могли званично да кандидујемо Уједињеним нацијама оно што нас одређује као народ и издваја од осталих, док су то Хрвати, Бугари, Грци... већ урадили. Хрвати су најдаље отишли. Унеско је на своју листу прихватио чак десет „феномена” из ове државе међу којима су осим поменуте Сињске алке, чипкарство, ојкање и други па су трећа држава у свету по броју регистрованих обичаја. Најспецифичнија је за сада Кина са тридесет елемената нематеријалне културне баштине, а други Јапан. За још неупућене да кажемо да је Унеско 2003. године проценио да је нематеријално културно наслеђе део народног стваралаштва и да је потребно да буде заштићено од нестајања због свеопште униформности и глобализације.

Шта све може да буде нематеријална културна баштина? Неки специфичан обичај, језик, музика,игра, народно знање, занатска умећа... па су за сада наши главни адути древни начин израде керамичких посуда у селу Злакуси код Ужица и крсна слава као основни елеменат српског идентитета.

Истраживања о крсној слави у Србији су делимично завршена,предстоји израдa монографије и документарног филма. Посао је поверен Етнографском музеју у Београду, а стручни тим предводи др Весна Марјановић као руководилац пројекта, а ту су и мр Милош Матић и мр Марко Стојановић, који су истраживали у протеклих шест месеци и посетили породице које славе у неколико подручја у Србији.

– Слава је друштвени и сакрални обичај Срба који се различито обележава па тако рецимо, у Поморављу важе једна правила а у северном Банату сасвим друга, негде се гости посебно позивају, а негде не, раније су у неким крајевима слали дописнице или честитке којима се честита овај празник, а данас за то суже СМС поруке. У јужнијим крајевима сачуване су здравице за прву, другу и трећу ракију, негде је добро да кум буде на слави, а негде се не позива из страха да не искрсне нека свађа када се мало више попије. Има и других разлика, али суштина је остала непромењена – крсна слава је обичај којим се чувају породичне вредности, саборност, национални и верски идентитет светосавља, она нас разликује од других хришћанских и православних народа, истиче др Весна Марјановић, начелник Одељења за проучавање народне културе.

Овај празник носи духовност али се одликује и богатим гозбама, Црква више инсистира на духовности, а народ се више везује за гозбу и кроз храну остварује комуникацију са свецем и са гостима, уз здравице и добре жеље за пуно здравља и благостања у дому. Иако Црква осуђује претеривања у јелу и пићу има пуно анегдота у народу о свештеницима  који умеју да се огреше и подлегну овим пороцима, па се и за посне славе као што је на пример Свети Никола омрсе не само парохијани већ и неки свештеници.

Др Весна Марјановић наглашава да породице понекад због прилика мењају свеца којег славе, јер у неким крајевима онај ко купи кућу наследи и славу, или се догоди да младожења када оде у женину кућу прихвати и славу њене породице. У турско доба светац је мењан да би се према казивањима заметнуо траг, а има и доста примера када се породица заветовала, на пример Светој Петки, заштитници мајки, и славила њено крсно име, а претходну славу је наставила само да обележава без позивања гостију.

У данашње време, посебно у градовима иако је слава везана за огњиште и породични дом, гозбе се приређују у ресторанима, кафанама па чак и хотелима са доста званица. Она је тако постала статусни симбол, мада је то увек и била јер се домаћин увек трудио да и преко својих материјалних могућности припреми гозбу за званице. У Војводини је Марија Терезија својевремено одређивала колико Срби смеју да потроше новца за славе и свадбе да не би запали у дугове.  

Родбина и пријатељи се окупљају због светитеља, али сам светац није толико битан. Слави се дан тог светитеља, Никољдан, Ђурђевдан, Петровдан, а не сам светац као заштитник.

– Суштина слава је молитва Богу, а обавезни су жито, колач, вино, свећа, икона и тамјан. Тог дана се мора отићи у цркву и обавити породични ручак код куће, а када се ти елементи задовоље онда се може приредити и раскошнији провод у неком угоститељском објекту за ширу фамилију и пријатеље, што је својствено богатијим породицама у данашње време – каже наша саговорница.

Осим керамике и крсне славе као кандидате за Унеско, стручњаци помињу народна предања о закопаном благу и људској жртви приликом подизања неких здања, усмену народну књижевност, епове и лирску поезију, култ Свете Петке, покладе, веровања у виле и вампире, па Коло баба које се још одржало у неким крајевима и изводи се током вечерње службе на Белу недељу. Оно што је важно напоменути јесу и Унескове пропозиције да номиновани предлог везан за одређени локалитет, мора да буде жив, да је саставни део идентитета и да се у њему ужа и шира средина препознаје те да траје најмање кроз три генерације, и на крају да се обезбеди његово трајање у будућности (бар педесетак година) а то су све услови које крсна слава не само да задовољава већ је ретко у свету наћи такав обичај који је дубоко везан за идентитет једног народа, као што је то случај са нашим. То потврђују и деведесете године прошлог века када је после неколико деценија атеизма слава врло брзо поново оживела и код оних који су се удаљили од вишевековне светосавске духовности.