Спојен главни распон новог моста код Бешке

На новом мосту код Бешке јуче је спојен централни распон преко Дунава дугачак 210 метара, који је један од најдужих у систему „преднапрегнутих” бетонских греда, а цео мост би требало да буде завршен до 1. октобра 2011.

Министар за инфраструктуру и енергетику Милутин Мркоњић је заједно са представницима медија сипао бетон у последњи квадратни метар централног распона над реком, чиме је завршена најсложенија фаза у изградњи тог моста који ће бити најдужи је мост који се тренутно гради у Европи.

                     ******************************

Ни пројеката – ни менаџера

Србија се све озбиљније сусреће са недостатком пројеката за најважније инфраструктурне објекте, али не користи ни људе који знају да управљају њиховом реализацијом

Ових дана поново је на светло дана изашла болна истина – да Србија неопростиво касни с реализацијом Коридора 10, али и неколико других веома важних инфраструктурних објеката. Недавни долазак премијера Русије Владимира Путина у Србију обелоданио је још једну чињеницу – руска страна није спремна да нам одобри обећаних 800 милиона долара за изградњу и опремање београдског железничког чвора и ревитализацију пруга. Зашто? Немамо готове пројекте, а без њих – нема ни пара.

Петар Јовановић, директор и професор Високе школе за пројектни менаџмент и председник Удружења за управљање пројектима Србије – YUPMA (које ове године слави 25 година постојања), каже да ова наша невоља има два потпуно различита аспекта. Један је технички, и он се односи на израду пројеката, припрему техничке и друге документације, а други је – управљачки. Онај који долази након завршеног посла инжењера и пројектаната и чији је једини задатак да управља реализацијом свих елемената планираног пројекта.

Ниједан посао не може да се започне и заврши сам од себе. Мора да постоји човек или тим људи који ће осмислити и пратити реализацију неког пројекта или посла од његовог почетка па до краја. То су пројектни менаџери или људи који знају како се управља разним пословима – била то изградња путева, зграда, описмењавање маргиналних група, лечење и ресоцијализација наркомана, заштита деце с посебним потребама или усавршавање последипломаца. У свему томе и свуда се налазе пројектни менаџери и на њиховом ангажовању странци, нарочито из ЕУ, увек инсистирају, поготово ако за нешто дају паре“, упозорава др Јовановић и додаје да због наше пословичне ненавиклости на коришћење знања и вештина тих стручњака, они мирно ангажују своје, али по изузетно високој цени.

Имамо ли ми тих и таквих стручњака?

Имамо. Удружење има неколико стотина чланова, стручњака за пројектни менаџмент. Такође, постоји око 150 пројектних менаџера са међународним сертификатом. Ангажовани су од Русије, Блиског истока, Европе до Бразила. Најмање раде код куће, јер се код нас томе посвећује мала пажња. Тек када нам странци одобре неке паре и упитају – ко ће управљати реализацијом усвојених и прихваћених пројеката, ми почнемо да тражимо пројект-менаџере или нам они натуре своје.

Упитан, да ли је ангажовање тих управитеља можда и лек за веома високу корупцију код нас, др Јовановић каже да спровођење процедура и стандарда по којима пројект-менаџери раде остављају веома мало простора за корупцију и „корисне малверзације“. Јер, тај „занат“, којим се могу бавити само високошколци, али готово свих струка, јер су и пројекти на којима раде изузетно разноврсни, изискује високостручне, али и морално чврсте и независне људе, чији потпис вреди колико и извештај независног ревизора. Једна грешка најчешће значи и крај доста уносне каријере, а то у свету одговорних људи – пуно значи, истиче др Јовановић.

----------------------------------------

Посебне јединице

Јовановић сведочи, готово анегдотски, како је једном нашем министарству неки европски фонд одобрио стотине милиона евра за обуку и школовање младих људи, стручњака и научника и прво што је питао – ко ће бити пројектни менаџер. Човек који ће се бринути о доследној реализацији посла, пратити и надзирати динамику његовог остваривања, резултате и, наравно, о свему потанко извештавати финансијера. Пошто је то за нас била новост, странци су затражили и сачекали да се оформи посебна јединица за управљање пројектом. Колико је Јовановићу познато, до сада је при нашим министарствима већ формирано шест таквих јединица. Нажалост, иако је свима нудио сарадњу и бесплатну инструктажу – никада му, каже, нико није на понуду одговорио.

С. Костић