Умивено словенском душом

Избор личности, времена и места за почетак ове приче могао би да буде различит. Неко ће се сетити да је средином осамдесетих година прошлог века појам world music(светска музика) ушао у свакодневни речник музичке индустрије. Своје корене има у енглеској верзији француског „Празника музике“ (World Music Day), односно у називу фестивала WOMAD (World of Music, Art and Dance). Обе манифестације први пут су одржане 1982. године. Занимању за „нове музичке територије“ посебно је допринео велики успех Пола Сајмона у раду са јужноафричким музичарима (албум „Graceland“, 1986), индустрији је био потребан термин који би обухватио продукцију оваквих садржаја. Група представника поп индустрије окупила се 29. јуна 1987. године у бару „Царица Русије“ у лондонском Ислингтону – нови жанр је крштен јавним гласањем присутних.

Било је то време стагнације америчког џеза, коју су европски уметници искористили да понуде другачије рецепте, често користећи фолклорне утицаје из својих средина. Па, као што је једном давно афроамерички фолклор постао један од основних састојака (америчког) џеза, тако је фолклор европских народа постао добродошао у европској џез продукцији. Други битан фактор јесте тражење места на глобалној џез сцени: зашто би неки фестивал ангажовао европског џезера који свира америчке стандарде, уколико може да позове оригинални амерички састав?

Тако долазимо до наше територије. После више деценија доминације бибапа, и код нас су почели да се појављују џез састави који су разумели шта им ваља чинити. Највише успеха остварили су Јован Маљоковић (салса и балкански фолклор), Васил Хаџиманов (фјужн и македонска традиција) и Влада Маричић (мешавина џеза, ромске, кубанске и српске народне музике). Прелазимо границу: Бојан Зулфикарпашић заблистао је на европској џез сцени средином деведесетих, на прва три албума наглашено представљајући мешавину џеза и балканске музике. Ненад Василић (ромски мотиви и друго) и Ирина Карамарковић (косовске песме) настављају његовим путем. Али, поглед у прошлост води нас поново у 1982. годину, када је Лала Ковачев објавио први албум „Balkan Impressions“. Идемо још даље: у књизи о Џез оркестру РТБ, Предраг Стефановић-Гроф записао је: „У пролеће 1961. године оркестар је гостовао у Штипу и Куманову. Приликом излета на Дојран, диригент (Војислав) Симић је чуо македонску песму ’Чаје шукарије’ и дошао на идеју да је обради за велики оркестар у џез маниру.“ Тако је касније настала „Игра под Шар-планином“.

И само још корак уназад, ево нас у Милану, 10. марта 1961. године. Група Бадија Колета се спрема за снимање у студију. Њихов млади солиста, српски трубач Душко Гојковић, спремио је за снимање свој првенац, композицију „Slavic Mood“: словенска душа умила је свет џеза, заводећи га за сва времена.

У том контексту треба посматрати ново Гојковићево остварење „Balkan Project“ (B-92). Највећи промотор балканског џеза, музике којој су коначно почели да се приклањају и угледни амерички извођачи (попут Дејва Дагласа или Мета Дериоа), покупио је своје ноте и дошао у Београд, да у пратњи Soul Connection Big Band-a, под управом Драгослава „Фредија“ Станисављевића, уз иностране госте (Тони Лакатош – тенор саксофон, Клаус Рајбле – клавир, Мартин Ђаконовски – контрабас, Марио Гонци – бубњеви), на свом тлу исприча своју балканску причу. Место – Дом омладине Београда, повод – 45 година рада ове институције, програм – одабране нумере из Душковог „Balkan Jazz“ опуса.

Албум отвара „Bosna Calling“, коју је Душко први пут снимао за албум „It’sAboutBluesTime“ (1971). Оркестар гради напетост у афрокубанском ритму, Гојковић и Лакатош уводе тему и одмах поентирају изврсним соло деоницама. Ритам марша, па раскошни свинг и опет смо у (афрокубанској) Босни, труба испевава изнад оркестра који се гаси. Идемо на југ, „Nights of Skopje“ је једна од пет тема у програму које су своје праизвођење доживеле на легендарном Гојковићевом албуму „SwingingMacedonia“ из 1966. године (у секстету) – можда и првом албуму у историји џеза који је потпуно инспирисан Балканом? Ритам је петочетвртински (5/4), аранжман је топао као македонско сунце, Душко и Тони доносе сола која плене јужњачким блузом.

Директне инспирацијетрадицијом доносе „Doboy“ и „Old Fisherman’s Daughter“. Својевремено је Душко као инспирацију за прву нумеру истакао „Мујо кује“ (први пут снимљена још 1983, сјајан биг бенд аранжман забележен је на албуму „BalkanConnection, 1996), али у теми се меша и мелодија „Емине“. У средњем делу сам остаје Рајбле, као усамљени певач тужне севдалинке. Друга је, наравно, „Рибара старог кћи“ (или „Лепа Јања“) – док протиче валцер непознатог аутора у главама одзвања трагична Јањина судбина (текст Аугуста Шеное), за тихи прелудијум Мартина Ђаконовског.

Хард бап и блуз, обавезна исходишта сваког Душковог програма, овог пута најбоље су оличени у темама „Balkan Blue“, односно „Wedding March Of Alexander The Macedonian“. То су и права места да се укрсте размишљања четири солиста, без Ђаконовског који остаје у улози сигурног мотора у машини великог оркестра. 

Словенско расположење у бојама Душкове трубе и флигелхорне мајсторски је снимљено нудећи фине нијансе звука великог оркестра, као и прави однос између оркестра и солиста. Уз уводну бас линију „Slavic Mood“ можда ћемо помислити на „Mantecu“ и пионирске подухвате Дизија Гилеспија са Чаном Позом, што је сјајна веза са Душковим уметничким доприносом. Или ћемо се опет сетити „Swinging Macedonia“, пустити албум и чути исту ову тему под називом „Сега се караме“? Или ће нам се указати слика – Милано, пре пет деценија? И почеће ванвременска музика.