Тријумф младости у Мокрину

У Београду је, у прве дане пролећа, у Музеју примењених уметности отворен 33. салон архитектуре. Број 33 није број јубилеја, али је архитектоничан, симетричан и носи неке нове поруке. Када је основан још су били живи великани српске архитектуре Брашован, Злоковић, Добровић, Несторовић, а тада, још млади Јевта Јевтовић, директор Музеја примењених уметности Зоран Маневић и потписник овога текста нису могли ни замислити у какве ће се све изазове и турбуленције упутити српска архитектура: да ће, никад на прави начин подржане од ауторитета власти, проћи кроз разне фазе, бити обележавана разним слоганима од онога „салон о концу” до овог „они руше ми градимо”, да ће превазилазити разне кризне ситуације и опстати као највећа, јединствена, традиционална архитектонска смотра српског градитељства и архитектуре. И поред тога што је Салон стигао до новог слогана „ми пројектујемо, они оклевају”, који указује на несразмеру између великог броја пројеката и малог броја реализација. 

Главна награда, Гран при Салона припала је заслужено архитекти Браниславу Митровићу, данас свакако најуспешнијем и најплоднијем српском архитекти за реализацију хотела „Парк” у Новом Саду, о коме смо недавно писали у овој колумни (Политика 4. 12. 2010. г). Следећа награда Салона припала је тиму младих архитеката који су 2008. године у Београду основали сопствени пројектантски атеље „Аутор”. То су Маја Трбовић, Душан Ненадовић, Дијана Новаковић, Александра Никитин. Нико од ових младих људи није био рођен када је осниван Салон, а у праксу су ушли са највише три године праксе, без било које врсте протекционизма и без довољно искуства, али са много талента и љубави за архитектуру. Награђени су за пројекат и реализацију објекта на сеоском имању Terra Panonica у Мокрину, који је један од планираних пет појединачних објеката који кад сви буду завршени треба да постану атипичан културно-привредни кампус. Једно мокринско сеоско имање треба да промени своју намену и да прими нове садржаје који би служили разним програмима културе, имали уметничке радионице, завичајна спомен-одељења, просторе за промоције локалних аутентичних производа и сл., и уз све то гостинске собе за гостујуће ствараоце и привреднике.

Крајње неуобичајена и јединствена идеја једног мештанина да једно сеоско имање добије велики јавни значај да сопственим средствима и залагањем промени и унапреди квалитет класичног руралног живота и име свог места уврсти у мапу са већим топонимским знаком и уђе у календар са програмима културног националног значаја, улази у живот.

Инвентивни доброчинитељ и препородитељ свог места имао је среће, или је ту било неке посебне предузимљивости, тек необични наручилац учинио је да се састане са тимом младих архитеката и повери им један особен задатак за који се не зна да постоји у нашој пракси.
А како су архитекте одговориле? На креативан начин, тиме што су на једном широком мокринском шору са низом карактеристичних приземних кућа, грађених почев од 18. века са типичном типологијом пренетом из аустроугарског окружења, интервенисали: тако што су из тог низа порушили једну истрошену кућу склону паду и на њено место, у истој просторној геометрији изградили прву кућу мокринског кампуса Terra Panonica. Нова грађевина у односу на суседе задржала је исти волумен, али је по архитектури драстично контрастна, у коме је контраст везиво који на најсигурнији начин спаја старо и ново.

У новој кући у основној архитектури нема скоро ничега од класичног поступка или класичних материјала. Све је ново и у селу никад виђено, нема опеке, малтера, црепа, кровних везаца, све је спрегнуто у кохерентну алуминијумску конструкцију. Употребљени су нови материјали: цементно азбестне плоче већих димензија којима се истовремено формирају фасадни зидови и кровни покривач. Све је синхроно отелотворено у чисту геометрију баш онакву какву деца у наивности цртају кућу или како је виде у игри лего коцкицама. Све је крајње једноставно, редуковано само на омотач призме. Дакле, ради се чисто о минималистичкој архитектури најсведенијем стилском исказу. Све нас то наводи на круцијално питање одакле младим људима храброст и знања да са две, три године праксе стартују са минималистичком архитектуром, када знамо да се у минимализам улази са великим искуством, са надградњом, са филозофијом Коле Брењона, критичким односом према историцизму са пречишћеним ставовима о сувишном?

Очигледно је да су у питању добро школовани, вредни и амбициозни и, поврх свега, талентовани млади људи. Једна нова генерација извучена из подпросечности која би требало да освежи и подигне незаслужено маргинализовану српску архитектуру. Стога, треба похвалити и жири Салона који је у мноштву великих, често претенциозних скупих монументалних палата расталасаних комерцијалних и аматерских грађевина, запазио најмању зградицу, неочекивано црну и срођену са банатском црницом – и наградио је испред ових претходних. Сасвим заслужено, доприносећи тријумфу младости и указујући на озбиљне могућности нових генерација. Да није било Салона тешко да би се сазнало за Terrа Panonicu, а и ко би чуо за млада имена која тек долазе.

После 33. салона Мокрин се неће препознавати само по данима борбе гусана или туцања јаја, већ сада у новоствореним условима са својим славоносиоцима Миком Антићем и Рашом Поповом чије су поетске визије постале сан у сну (метафоричке поруке из истоимених Рашиних „казивања”). Јер заиста за многе и далеко веће средине, у Србији је сан поред официјелног управљања културом сачинити први приватни културни кампус, будуће стециште песника, просветара, задругара, етнолога, музичара и сликара са разних страна а дакако и мештана Мокрина.