Позитивне вибрације Константина Бабића

После прошломесечног концерта Бабићевих композиција у сали Коларчеве задужбине, неко је спонтано казао: „Као да је Коста био са нама.“ Чули смо прегршт његових антологијских песама за глас и клавир (једну и са флаутом), Дијалог за виолину и клавир, популарне клавирске композиције Preludi giocosi (у преводу: Разиграни прелудијуми) и Tango-boogi-bellза два клавира. Овога пута изостали су хорови, по којима је Коста Бабић исто тако познат и ван граница наше земље.

Шта то чини Костину музику толико пријемчивом и за извођаче, и за слушаоце?

Најједноставнијим музичким жанровима, оним који првенствено служе за опуштање и забаву, коментари нису потребни. Али, можемо лако да западнемо у грешку и проценимо да је свакој музици која има обележја спонтаности место међу „нижим“ врстама музике и да с академске висине дамо предност разним интелектуализмима, доста страним суштини ове уметности. Ево шта о томе каже Коста Бабић у већ поменутом тексту о Игору Стравинском, коментаришући тврдњу једног италијанског музиколога да су почетком 20. века постојала два главна стожера – Стравински и Шенберг – којима су се приклањали европски композитори: „То је на први поглед тачна чињеница, али по укусу помодних музичких писаца наклоњених авангарди. Овоме би ипак требало додати још нешто: око Шенберга су се окупљали углавном неталентовани гњаватори, за које партитура представља прави фетиш – божанство графичке савршености облика и хладне рационалне комбинаторике“....

Оно што сваки слушалац неопозиво осећа слушајући музику Константина Бабића јесу њене позитивне вибрације. У њој има доста хумора, али и лиризма – да поменем само ове особине које су у првом плану њене изражајне палете. То је палета мајстора који виртуозно барата техником уобличавања звука, пре свега у хорској музици, соло песмама и музици за клавир, а успешно се огледао и у другим музичким жанровима. У тој музици нема савременог експериментисања, али је она увек била актуелна – и у време свог настајања, и сада, скоро годину и по дана после Костине физичке смрти, а судећи по ентузијазму извођача и реакцијама публике, интерес за њеним поновљеним инерпретацијама не престаје.

Коста Бабић се није поводио за помодним музичким правцима, којима је иначе обиловао 20. век. Асимиловао је оно што му је одговарало, тако да можемо рећи да се у његовој музици налазе одрази импресионистичке музике Дебисија, фолклорног експресионизма Стравинског, ритмова и хармоније џеза, подразумева се и склоност ка нашем фолклору (оличенa у стваралаштву Стевана Мокрањца), али и музике Моцарта, који је живео много раније. Сви поменути елементи су део вокабулара којим говори Коста Бабић лично, с потребном дистанцом према евентуалном узору, успевајући да на магични начин пренесе на друге своју животну радост. Понекад добро познате, скоро шаблонизиране гласовне акробације или клавирски пасажи „техничке природе“ добијају, у добро погођеном контексту, духовити обрт оригиналног.У његовим лирским комадима нема романтичарске разнежености, а ипак одишу топлином која, макар и скривена, постоји у сваком људском бићу. Та суздржаност с једне, а дистанца и хумор с друге стране, чине Бабићеву музику савременом; међутим, у њој препознајем и одраз неких особина српског грађанског друштва (из кога је поникао), у коме су се причале шале, певале патриотске песме и спонтано музицирало...

Коста је својим композицијама често давао шаљиве наслове, којих је понајвише у хорској музици. Очекујући да ћемо у догледно време имати прилике да присуствујемо репрезентативном концерту Бабићевих хорским дела, у овом тренутку навешћу само неке наслове композиција које смо чули на недавном концерту: „Преплетум мобиле“, „Заплетум мобиле“ и „Расплетум мобиле“, парафразе од perpetuum mobile, називи су ставова Бабићевог бриљантног клавирског циклуса Preludi giocosi; Пролог, предлог и епилог је наслов контемплативне композиције за сопран, флауту и клавир, за коју је и речи написао сам композитор. Као што је Драгослав Андрић сјајно превео стихове Огдена Неша, тако је Коста Бабић маестрално уградио одабране песме овог аутора у своје композиције Шашава песма, Летња серенада, Врана и орао, а чули смо и друге чија антологијска вредност почива на савршеној подударности акцената српског језика и значења речи у певаној мелодији (Суботе мог детињства Добрице Ерића, Дишеш и играш Оскара Давича, као и неколико песама анонимних енглеских песника). У штампаном програму није било имена ни песника ни преводиоца – као да то није важно за мисију једног културног чина. Ову мисију претворила је у доживљај мала група изванредних извођача: сопрани Јованка Михајловић и Војка Ђорђевић, пијанисткиње Наташа Митровић (као пратилац и као солиста) и Јелена Јовановић-Петровић, виолинисткиња Марија Мисита и флаутиста Миомир Симоновић.

Неколико месеци пре него што ће напустити овај несавршени свет, Коста ми је поклонио неколико својих књижевних, односно преводилачких остварења. Ту је друго издање мемоарске књижице На маргини Мокрањчевих дана, музичке манифестације у којој је Коста Бабић вишеструко суделовао. У спонтаности којом је књига написана препознајемо исту ону спонтаност што зрачи из његових композиција, у којима су разне „ситнице“ из свакодневног живота суптилно пренете у свет музичке уметности.       

Поред превода аутобиографије Игора Стравинског, споменуте на почетку овог текста, Константин Бабић је с италијанског језика превео још три књиге: две обимне из музичко-теоријске области: Контрапункт у класичној вокалној полифонији Бруна Червенке (Bruno Cervenca) и необјављену Историју фуге Гисланционија (Alberto Ghislanzioni), узневелику књигу италијанског револуционара 19. века Ђузепа Мацинија (Giuseppe Mazzini) Дужности човека, што је објављено у Београду 2008. године (издавач „Агена“).

Како смо се, у време када је био народни посланик у Скупштини Србије, у њеном првом вишестраначком сазиву, често сретали на Факултету музичке уметности (смењивали смо се у настави у истој учионици), знам да га на овај превод није подстакао само Мацинијев текст. Иако прави господин, наизглед ноншалантан, није успео да сакрије своје разочарење у „друштво у које је упао“.