Не мора да се иде увек и само у Париз

Не могу баш све земље да се похвале као Србија да имају Француски институт 60 година, каже Паскал Делпеш, директорка ове француске културне установе у Београду, тврдећи да је ФИ у Србији један од најстаријих. Заправо, међу 135 француских института у целом свету најстарији је онај у Фиренци који је основан 1907. године. „На рођенданској прослави у ФИ у Београду, 20. априла у 20 сати, српски уметници ће радити перформанс изненађења и ја ништа не питам. И ја хоћу да будем изненађена!“ каже Делпеш.

Међутим, и у Србији је ФИ имао своје зачетке после Првог светског рата у виду разних клубова и читаоница док се пре шест деценија није дефинитивно установио у срцу Београда, у Кнез Михаиловој улици, у згради некадашњег осигуравајућег друштва „Унион”,где је до ове године радио под именом Француски културни центар. А под новим именом објединиће и сарадњу која је раније постојала у оквиру амбасаде, као што је лингвистичка, научна, универзитетска.

О свему томе, а поготово о путевима сарадње између две земље, разговарам са Паскал Делпеш, која је као животна сапутница нашег писца Данила Киша добро познавала Србију и Београд и одлично говорила српски језик и пре доласка на ово место 2008. године.

Шест деценија Француског института у Србији је много краћа историја од оне коју има српско-француско пријатељство?

Свакако. ФИ постоји 60 година званично у овој згради, али ја знам да је већ двадесетих година Србија имала клубове и читаонице, где су се окупљали пријатељи Француске. Године 1941. свечано је отворен први Културни центар у Хотелу Палас, уз присуство великих личности из Француске, попут књижевника Жоржа Диамела и посланика Бризера. Међутим, рат је то прекинуо, а после рата, када је француска амбасада откупила зграду „Униона”, све је прешло у ову зграду и ту се дефинитивно установило. Има много градова у Србији у којима и данас постоје клубови, читаонице, удружења. Била сам у Шапцу на изложби о односима између тог града и Париза двадесетих година. Невероватно је колико су ти интелектуални и пријатељски односи били јаки у целој Србији, а и данас су. У разним градовима Србије срећем људе који воде разне клубове, окупљају људе и покушавају да организују културне манифестације. Не мора да се иде увек у Париз и само у Париз!

Помените нам неке од њих?

Срђан Адамовић, тада професор француског из Кладова, сам је покренуо сарадњу између Кладова и француске регије Вандеје. У оквиру те сарадње, коју ми подржавамо и која захваљујући њему постоји већ дуго, прошле године је била велика изложба о сакралној уметности Србије и о маскама у Вандеји. Био је то велики догађај, организован у разним малим местима те регије. Мој сарадник је био на лицу места, публика је била многобројна. Тада су они имали и фестивал националних паркова и на њему је Ђердап био тема. У последње две године развили смо и лепу сарадњу између Ниша и Арла, највише у домену заштите културног и историјског наслеђа и уз интензивну размену стручњака. Планирамо у Арлу једну скромну манифестацију где ћемо приказати културно наслеђе Србије. Та децентрализована сарадња између градова и региона је најбољи канал зато што то иде шире и дубље у Француску. 

Као што не мора увек да се иде институционалним путем?

У праву сте, велики део живота између наше две земље дешава се потпуно ван институција. Свуда по Србији има људи који једноставно воле Француску, из разних разлога и који стално нешто раде, повезују се. И онда наједном чујете да се од једне приче развија сарадња између неког града на Корзици и Шапца, на пример. Сматра се да око 500 српских студената студира у Француској, а ми као Француски институт имамо само 40 стипендиста. Дакле, остали су сами нашли свој пут. Затим медицинска сарадња, коју ми скромно подржавамо, пуна је лепих заједничких програма који се дешавају потпуно мимо нас као институције. Лекари путују у оба правца а ми то и не знамо. Чак и ја која одавно познајем Србију, стално откривам неке нове приче.

Кад је реч о институционалној сарадњи између Француске и Србије, успева ли она да иде у оба правца?

Ствари се повољно мењају на разне начине. Прво Французи све више и више долазе у Србију и враћају се тамо са лепим причама. Напредовали смо са двојезичном наставом по школама. Осим Београда, где је већ постојала та настава, сада смо отворили разреде у Нишу и у Новом Саду, а ускоро и на Новом Београду. Важно је да деца иду у Француску, то је такође начин да се садашња Србија позитивно представи. У контакту смо са Српским културним центром у Паризу и кад год можемо да развијамо неке програме, покушавамо то да спроведемо. Слика Србије се мења код Француза и то је одлично.

Ви сте овде унапредили књижевну сарадњу и установили Молијерове дане.

Заправо, ја сам то последње урадила. Прве године нисам се тиме бавила пошто је било много других ствари, али пошто сам уочила благи пад књижевних манифестација још пре мог доласка, ја сам се и ту ангажовала. Поред Молијерових дана, који су скромна али симпатична манифестација, мене посебно радује све већи број издавача који објављују француске писце. Имамо разне програме за помоћ издавачима и преводиоцима, због чега су се многи издавачи који то нису радили раније, окренули француским ауторима. Сматрам да је то најважније. Симпатично је кад долазе писци, али они дођу и оду, а књиге остају. Осим књижевности развили смо врло успешну научну сарадњу, повећали филмску размену, развили смо разне активности за учење језика кроз нетипичне методологије… Наше манифестације много више циркулишу него раније. Кад имамо изложбу у Београду, она готово сваки пут иде у наше огранке који се налазе у Нишу и Новом Саду, као и филмови, гости…

Занимљиво да су посетиоци, гласајући за ново име Француског института, имали идеју да ова установа носи име неког француског писца. Ко је добио највише гласова?

Ја сам била за Раблеа, али сам вероватно била једина. Знамо да је на крају трка била врло интензивна и врућа између Виктора Игоа и Албера Камија. Тадашњи министар Кушнер и председник Саркози нису се усагласили око тога. Један је био за Игоа, други за Камија, нећу рећи који за кога. Биле су дискусије у парламенту, у Сенату и на крају је ипак одлучено да буде само Француски институт зато што неки институти већ носе имена француских личности и имају право да га задрже, па да се не би створила конфузија. Рецимо Француски институт у Македонији носи име „Француски институт Жан Моне”.

------------------------------------------------------------------------------- 

Пуцњи у главе статуа на фасади

Како сте открили приче Пола Јовановића и Ивана Бенца, који су одрасли у згради Француског института и чији су очеви, Драги Јовановић и Анри Бенц, радили у осигуравајућем друштву „Унион”?

Случајно сам још раније дошла у контакт са породицом Бенц. Када сам својевремено сину господина Бенца рекла да одлазим у Београд на место директора Француског института, питао је где ће ми бити канцеларија. На мој одговор да ћу имати канцеларију на другом спрату са оним лепим прозорима на ћошку зграде, он је узвикнуо:„Па ми смо ту одрасли.” Тако сам упознала његовог оца а представио ми је и другог господина који је такође живео у тој згради. Обојица данас живе у Француској, један у Ници, други у Паризу и прате на сајту све што радимо. За њих је ова зграда, коју је саградила француска осигуравајућа компанија „Унион” тридесетих година прошлог века, део њиховог живота и специјално за наш рођендан написали су сведочења о њеној историји и најдраматичнијим тренуцима од 1941. када су Немци окупирали Београд па до његовог ослобођења. Када се у октобру 1944. Црвена армија приближавала Београду, Јовановић и Бенц су посведочили да се десетак немачких војника са тешким митраљезом сместило на први спрат због стратешки важног положаја зграде. Написали су да су то били млади регрути који су „из забаве пуцали на фасаду преко пута улице и статуама скидали главе”.