НАТО: Гадафи мора да оде

Председници САД и Француске Барак Обама и Никола Саркози, као и премијер Велике Британије Дејвид Камерон, поручили су у отвореном писму које су објавили неки од најугледнијих светских листова да у Либији не може бити мира докле год је Муамер Гадафи на власти.

„Велика Британија, Француска и САД се неће смирити док резолуције Савета безбедности УН не буду примењене и либијски грађани не буду могли да бирају своју будућност”, навели су лидери у тексту објављеном у „Тајмсу”, „Вашингтон посту” и „Фигароу”.

Ова порука је изазвала опречне реакције, а неки коментатори упозоравају да она излази из оквира прописаних Резолуцијом 1973 Савета безбедности Уједињених нација. Управо због мањка овлашћења тренутном резолуцијом француски министар одбране Жерар Лонге је јуче сугерисао да би Савет безбедности требало да донесе нову резолуцију о Либији.

„Циљ снага НАТО-а у либијском сукобу је, макар декларативно, кристално јасан – да спроведе резолуцију Савета безбедности УН да се заштите цивили у Либији. То свакако није како у заједничком писму амерички председник Барак Обама и његове колеге Никола Саркози и Дејвид Камерон кажу – да се уклони Гадафи”, примећује Би-Би-Си.

Међутим, уколико се приступ у неким сегментима не промени, десиће се управо оно чега се сви прибојавају, а то је задржавање статуса кво у Либији. Чињеница да од 28 земаља чланица НАТО-а свега њих седам учествује у ваздушним операцијама говори о размимоилажењу мишљења у самој алијанси. Предмет преиспитивања је, можда највише од свих, Немачка која је у протекла два дана била домаћин самита НАТО-а, а у погледу Либије се одлучила за уздржан приступ „дипломатским средствима”.

Избегавање званичног Берлина да се интензивније укључи у интервенцију у Либији немачка штампа махом не одобрава, указујући да је једини начин да се дође до неког конкретног решења – започињање отвореније акције.

„Постоје две могуће опције. Прва је да ће НАТО наставити да охрабрује статус кво, спречавајући Гадафијеве трупе да напредују, чиме ће фиксирати и побуњенике на тренутним позицијама. У таквој ситуацији Запад једино може да се нада да ће доћи до повољног политичког момента када ће сам Гадафи, под одређеним условима, сићи са власти. Друга опција је војна ескалација. Наоружавање побуњеника, интензивнији ваздушни напади, већи број земаља учесница у интервенцији, и на крају можда чак и пешадијска акција – „плави шлемови” УН ће вероватно бити неопходни да обезбеде спровођење обуставе ратних дејстава. Француска и Велика Британија су већ заузеле ово становиште и чини се да немају стрпљења за продужену дебату у оквиру НАТО-а”, пише „Зидојче цајтунг” и додаје да ће „земље чланице знати да у тој одлуци морају бити јединствене – јер отворена пукотина у НАТО-у може довести до непоправљиве штете за алијансу”.

Сличан став има и аналитичар конзервативног дневника „Велт” који запажа да је немачко инсистирање на „политичком решењу” опште место које нико не доводи у питање, али да претходно ипак морају бити предузети неки конкретни кораци.

„Од самог почетка самита Немачка покушава да изглади ствар обећавајући војну пратњу за хуманитарне конвоје које би НАТО у случају нужде послао у Либију. Порука коју жели да пошаље јесте: Немачка тражи начин да поново стане раме уз раме са својим савезницима. У међувремену, стари немачки став ’јесам ли ти рекао’ долази до изражаја сваки пут када Гвидо Вестервеле, са својим непогрешивим инстинктом за запажање очигледног, каже да на крају може бити постигнуто једино политичко решење. Али ко је у НАТО-у икада рекао нешто друго?”, пита се коментатор конзервативног дневника „Велт”.

Д. Вукотић