На танкој линији живота и смрти

Болест не бира ни време ни место, а, по свему судећи, већина људи, када им се нешто догоди, има у глави само једну одредницу – Ургентни центар. Ту се танка линија између живота и смрти преплиће даноноћно, то је место у које стижу сви хитни медицински случајеви из града и пацијенти из целе земље. Отворен с циљем да се на једном месту збрину сви хитни и најтежи болесници у земљи, Ургентни центар данас полако прераста у највећи београдски дом здравља, јер долазе и сви они којима треба само измерити притисак, или попричати са њима.

"Ургентни", како га најчешће називају, често је и последња станица пацијентима који су оперисани, лечени у другим здравственим центрима и болницама, или који на "поправни" долазе овде после неког несавесног лечења. Он је уточиште и онколошким пацијентима у последњој, терминалној фази.

Професор др Бранислав Стефановић, директор Ургентног центра, каже да свакодневно лекари ове установе приме око 700 пацијената, обаве 250 радиографских и 200 ултразвучних прегледа.

– Ово је болница из које никада нико није враћен. С тим циљем је отворена и тога се придржавамо. Овде довозе и пацијенте које друге болнице неће да приме. Зато је у Ургентном центру највећа и стопа смртности. дневно умре чак и по десет људи, али не због тога што нису добили одговарајућу медицинску негу. Треба разликовати смрт као последицу компликација основне болести, затим као последицу тешких повреда или несавесног лечења. Разумемо бол, тугу или бес оних који изгубе неког свог блиског, али најчешће је "Ургентни" последња карика у ланцу лечења и често се не могу исправити туђе грешке. Међутим, не разумемо медијске хајке и неосновано оптуживање, посебно што овде раде светски признати стручњаци. Ми смо ентузијасти и волимо свој посао и највећи број нас га ради изузетно савесно, али не може се без организованог здравственог система. Људи и ентузијазам се троше. Не кажем да нема оних који, можда, не обављају савесно свој посао, као и у свакој професији, али не може се неко оптужити без доказа. Међутим, сада је најважније да се врати поверење људи у лекарску професију, а не да се то поверење формира на основу неких до краја непроверених и објављених информација – нагласио је др Стефановић. 

Др Душан Јовановић, заменик директора Ургентног центра, каже да се у ову установу најчешће довозе и пацијенти жртве мафијашких обрачуна, оружаних пљачки које су пошле наопако...

– Када нам довезу пацијента, ми не знамо да ли он има досије у полицији, нити нас то занима, јер смо ту да лечимо, а не да судимо. Недавно је у Београду, на Бежанијској коси, био један обрачун. Последицa тог окршаја за Ургентни центар била су разбијена врата на колском улазу, стационару и, веровали или не, на операционој сали. Шта мислите како је тада било хирурзима који су оперисали? Да ли је ико игде поставио питање како да раде лекари када пацијенту из џепа у амбуланти испадне ручна бомба, што се недавно и догодило  – додао је др Јовановић.  

Према речима др Јована Перуничића, помоћника директора за интернистичке прегледе, годишње се у овој здравственој установи збрине и око 1.800 кардиолошких пацијената, међу којима су и најтежи случајеви.