Октобар у септембру

Скупштина града Београда основала је 1960. године "Октобарски салон" као самосталну и редовну годишњу манифестацију на којој су учествовали најбољи сликари, вајари и графичари свих генерација. У почетним годинама није било предходног жирирања радова, а касније је уведена селекциона комисија. Додељиване су престижне награде од жирија кога су на почетку сачињавали уметници, историчари уметности, ликовни критичари, јавни радници. У послове Салона, осим организационих одбора и самих уметника – нико се није мешао. Није то чинио, чак, ни владајући политички и идеолошки фактор.
Повод за оснивање Салона био је 20. октобар 1944. године, дан од када је Београд свечано обележавао ослобођење од фашистичке окупације. Отуда и прво питање које збуњује: зашто се такав Салон, са дугом културно-уметничком традицијом и првобитном, аутономном, програмском физиономијом, отвара крајем септембра, а назива се "октобарски"? Да ли то треба да значи да се неко стиди поменутог датума и жели да га потисне у заборав? Зар повод за уметничко славље није компатибилан са појмом слободе?

Поставља се још једно, далеко важније, питање: да ли Салон са овако драстично промењеним програмским и организационим концептом, његовим творцима и учесницима – има право да баштини и потпуно замени ранију ликовну манифестацију? Зато би било интересантно да се зна: ко је и када одлучио да српски уметници, практично, остану без свога Салона на Калемегдану као репрезентативне и најзначајније смотре ликовног стваралаштва у току једне године; без свога масовнијег учешћа, жирија из сопствених редова и одговарајућих традиционалних награда?

У форми уметности

Ако су организатори желели да нашу културну јавност упознају са новитетима са ликовне сцене Западне Европе, Венеције, Касела, Париза, Лондона, Њујорка, што је сасвим легитимно, могли су то да учине у неком другом термину и под другим називом. Зашто није тако поступљено? Оснивач и приређивач дугују јавности било какав смислени одговор. Посебно би било занимљиво да се о свему томе чује став истакнутих српских ликовних уметника, критичара и представника одговарајућих институција: Факултета ликовне и примењене уметности, УЛУС-а, професора историје уметности, музеја и, наравно, посетилаца изложби.

Већ трећи пут заредом Салон има промењен, интернационални, карактер. Објављено је да на њему учествује 112 уметника из 33 земље. Од тог броја само 20 су домаћи уметници, већином из редова најмлађе генерације. Уметнички директор је господин Рене Блок, кустос из Немачке, са сарадницом Барбаром Хајнрих из исте земље. Они су, како се наводи, већ дуже време, "недељама и месецима", боравили у Београду и, уз свестрану помоћ Културног центра као организатора и сарадника, радили на припремању изложбе. На свечаном отварању говорио је и немачки амбасадор, а као председник међународног жирија награде је саопштио и уручио господин Роберт Стар из Америке. Награђени су по један уметник из Хрватске и Енглеске и наш Зоран Насковски.

Наравно, нико нема ништа против изложби са међународним учешћем било да се одржавају у земљи или иностранству. Напротив! Али, у овом случају звуче мало наивно педагошке и покровитељске речи уметничког директора и организатора да Салон, поред осталог, има наглашену улогу у "дружењу ликовних  уметника и кустоса из разних земаља са домаћим колегама" како би се боље међусобно упознали и разменили искуства. Изгледа да Србији и српским уметницима најпре треба затворити шенгенске границе Европе да би им, потом, добронамерни људи из иностранства помогли и "просветлили" их увозећи најновија европска уметничка достигнућа. При том, остаје неугодно осећање извесне понижености. Заборавља се да Београд, упркос свему, није културно заостала и забачена провинција и да тој истој Европи има много што-шта да понуди као равноправан партнер.

Том "едукативном", рекло би се полуколонијалном, циљу служи и предвиђено одржавање "Кустоске" и "Дечије радионице" са страним и домаћим промоторима "нове уметности". А да би београдска публика (и не само она) била што боље информисана и прихватила "дијалошки принцип" и тезе садржане у наслову Салона, одлучено је да се он простире на петнаест места у граду; почев од Дедиња, преко свих галерија и излога у Кнез Михајловој и Париској улици до Павиљона на Калемегдану, бившег Јавног купатила на Дорћолу и једног приватног стана. Из овог податка, такође, може се закључити да Салон, по замисли организатора, има изузетно амбициозне, готово превратничке, и агресивне задатке.

Речи уметничког директора Р. Блока да београдски Октобарски салон, као "интернационални дијалог у форми уметности, може да постане важан извор импулса за целу југоисточну Европу", несумњиво указују и на извесне неуметничке и политичке амбиције. Мада то није експлицитно речено, очекује се да би овогодишњи Салон могао у нашој средини да означи крај вишевековне доминације класичних достигнућа ликовне уметности (слике, скулптуре, графике…) и њених теоријско-естетичких постулата. Верује се да би то било пожељно како би се наши млади уметници што брже и лакше укључили у истоветна савремена европска ликовна догађања.

Историја уметности је забележила краћу или дужу "владавину", разних познатих уметничких праваца и стилова који су одговарали својевременим променама у друштву и култури. Стална кретања и иновације у уметности уопште, као и у животу, нису никаква новост. Одувек су означавали настојања уметника целога света да освоје нове просторе слободе и креативности; да својим талентом и стваралаштвом обогате свет новом духовношћу и лепотом. На том трагу су, свакако, аутори и организатори 47. Октобарског салона приказујући, на необичан начин и на још необичнијим местима, језик савремене, "рецентне", уметничке сцене. А колико је она заиста еминентно уметничка а не, као што се види, управо фрапантно, до баналности социологизирајућа? По речима Бернара Делоша она би, коначно, требало да "ослободи културу функције бесциљног и забавног украса".

Врло је вероватно да ће такво, еластично и арбитрарно, схватање феномена ликовне уметности унети још једну естетичку поделу међу ликовним уметницима и пасионираним посетиоцима ликовних изложби. Наиме, познато је да "нова уметничка пракса" о којој је реч, поодавно има у Београду своје приврженике, менторе, "практичаре" и кустосе, који јој дају безрезервну подршку. Они сачињавају један малобројан, али добро организован и распоређен лоби, који се, као што се види, појављује и као spiritus movens овогодишњег Октобарског салона, уживајући несумњиву подршку актуелне власти и њене културне политике. У идејама и делу недавно преминулог уметника, Јозефа Бојса из Касела, налазе свог уметничког и духовног гуруа, величајући га неумерено.

Понављање истог

Када се посете сви простори у којима се налазе изложбе Салона (што није ни мало лак задатак), посетилац ће остати помало збуњен њиховом фрагментарношћу и сталним понављањем истога. Сваки добронамерни напор да се нађе сувисла потврда за задату тезу "Уметност, живот и пометња", наићи ће на велике тешкоће. Ако се рашчлани трилема из наслова изложбе да би се разумела њена основна замисао, може се доћи до следећих закључака:

Уметност – у конвенцијалном значењу тог појма – најмање је заступљена и изложена ликовна дела, уз неколико часних изузетака, нису довољно репрезентативна. Има доста (намерно?) невештих стрип-цртежа и карикатура, принтова, исписаних графита, парола и слично;

Живот – представљен је великим бројем добрих фотографија са различитим сценама и у разним техникама. Видна је употреба компјутерских интервенција. Међутим, доминантну улогу на изложби, на више места у граду, имају  видео радови на огромним билбордима и малим екранима и углавном су енигматског карактера;

Пометња – трећа је и најупечатљивија карактеристика изложбе, јер потврђује велику истину да уметност, у свим својим видовима, не може адекватно да одрази и тумачи сву сложеност савременог света. Исто тако, пројектовани интеракцијски карактер између уметности и живота и комуникација са посетиоцима, по замисли аутора, нису у потпуности  доказани овом изложбом.

Неспоразуми настају и на теоретском плану. Теоретичари, практичари и критичари "нове уметности" често не могу да се одлуче о употреби појмова као што су "уметност" и "ликовност", јер их одбацују као неадекватне. Отуда прибегавају различитим, описним, терминима да би дефинисали своје стваралаштво као: "нови проширени медији", "нова уметничка пракса", "микс-медији", "инсталације", "перформанси", "објекти", "амбијетална уметност" и слично. Заједнички именитељ им је да представљају нови вид "ангажоване уметности" концептуалног карактера.

Пласира се уверење да употребљена симболичка, знаковна и инсталациона средства – могу да изразе и интерпретирају неке велике друштвене проблеме и идеје као што су: социјална превирања, политика, ратови, екологија малограђанштина, кич, итд. Чини се да је  то прилично велика заблуда! Јер, уметност, ма како се звала, не може да замени обимну литературу, књиге и научне студије на исте теме, нити све већу улогу електронских и штампаних медија. Отуда, многи експонати на изложби јесу херметичке творевине јасне, најчешће, само својим ауторима. Производ су естетичког волунтаризма разних светских критичарских "звезда" Европе и Америке пред којима, сада, треба да се поклонимо.