Није прохујало са вихором

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Форт Дејвис је у ово доба године бујном зеленом травом покривено узвишење у северозападном делу Вашингтона, из чијег се средишта уздиже висок јарбол са америчком заставом.

Кад се осмотри изблиза, види се да је то некад била тврђава, о чему сведоче земљани грудобрани, бетонски бедеми који имитирају некадашње дрвене стубове – и два конзервирана топа, усмерена ка оближњем насељу не баш најбогатијих житеља престонице.

Пре 150 година, кад су уместо кућа испред биле само њиве и поља, ово је био важан део одбрамбеног система, око којег је у Грађанском рату вођена једина битка у престоници Сједињених Држава, у којој је армија Уније одолела удару 15.000 припадника војске Конфедерације. Била је то битка коју је лично, са овог места, посматрао и председник Линколн, који том приликом умало није настрадао од метка непријатељског снајперисте. Уместо њега, погођен је његов лекар, о чему сведочи невелика спомен-плоча.

У прошли уторак, 12. априла, у четири ујутро, симболичним пуцњем из топа у другој тврђави, Форт Самтеру, у Чарлстону, лучком граду Јужне Каролине, почело је комеморативно обележавање почетка тог рата, при чему ће комеморације, разним поводима, бити одржаване све до 9. априла 2015, до дана када је, пре век и по, рат окончан, предајом конфедералних побуњеника у месту Апоматокс, држава Вирџинија.

По одсуству помпе на телевизијама, могао би се стећи утисак да је реч само о формалном подсећању на нешто што је давно заборављено. Али кад се мало пажљивије прочита шта је све овим поводом написано у штампи, и изговорено, може констатовати и да још није завршено.

Рат је почео нападом војске отцепљених седам (касније су им се придружиле још четири) јужних држава, које су формирале Конфедерацију, на Форт Самтер, утврђење Уније. Нико није погинуо, поцепана је само федерална застава, али пошто је за рат све већ било припремљено, он је почео.

Као и сви ратови, и овај је изгледао величанствено све док људи нису почели да гину. А погинуло их је много: 625.000, или два одсто тадашњег становништва Америке са око 31 милиона житеља. Више него што су САД изгубиле у оба светска рата. Колико је то страдање, може се схватити тек кад се каже да је то као кад би данас у неком ратном сукобу погинуло шест милиона Американаца.

„Из необјашњивих разлога, ми још дебатујемо о узроцима Грађанског рата”, каже нам, у разговору вођеном у вашингтонском Центру за страну штампу, историчар Харолд Холцер, напомињући уједно да је „велика мистерија америчке културе и то што овај рат још одзвања”.

Главни разлог зашто „одзвања” јесу полемике које се још воде око тога зашто су две стране уопште проливале крв. Политички конзервативци га поистовећују са својом данашњом борбом против „велике владе”. „Нови конфедералисти” мисле да је побуна њихових предака била у ствари одбрана самосталности држава и „јужног начина живота”. Један активиста удружења Синова конфедеративних бораца рече пре неки дан да је рат вођен „за исте ствари за које се данас боре и активисти покрета Чајанка”.

Порука историчара је међутим недвосмислена: рат је избио због сукоба око „чудне домаће институције Југа” која је у једном моменту разјединила САД – око ропства.

У моменту када је рат почео, у Америци, у којој је у току експанзија на још сасвим неосвојени запад континента, постоје два економска, па и политичка система. На њеном индустријском северу је онај који уважава принципе из Декларације о независности донете 85 година раније, којом је озваничено одвајање „Новог света” од Британије, а у којој се каже да су „сви људи створени једнаки”. На пољопривредном југу дотле је чак четири милиона људи црне боје коже власништво, „имовина”, других, белих људи.

„Камен темељац наше нове владе јесте велика истина да црнац није једнак са белим човеком и да је ропство, потчињеност супериорној раси, његово природно и нормално стање”, образлагао је у то доба потпредседник Конфедерације Александер Стивенс.

Колико расизмом, Грађански рат је потпаљен и економијом. Робови су, ако се изузме то што су морали да буду храњени и да им буде обезбеђен какав такав кров над главом, били бесплатна радна снага на плантажама памука, који је у то време чинио 75 одсто америчког извоза. Били су и капитал који је, како је израчунао један економиста, био вреднији од укупне вредности свих банака, фабрика, железнице и бродова тадашње Америке.

И плантажерима је била потребна нова земља да се шире, али федерална држава није дозвољавала експанзију робовласничког система. „Зар треба да пристанемо да опљачкају нашу имовину”, говори у то време Џеферсон Дејвис, председник Конфедерације, подразумевајући да су та имовина – робови.

„Заборавља се да је председник Линколн оставио писана документа која показују да је био спреман на компромис – да задржи делове робовласничког система – да би сачувао Унију”, подсећа професор Холцер, уз напомену да је 1860. Америка била „углавном расистичко друштво”, при чему нису сви са севера били аболиционисти, нити сви са југа робовласници.

Да ли само била? Многи су и данас уверени да је Грађански рат био једино борба да се сачува јединство земље. Ропство је после рата додуше укинуто, али борба за грађанска права, грађанску једнакост, окончана је тек век касније, шездесетих година прошлог века. А тек 2008. први Афроамериканац успео да постане шеф државе и усели се у Белу кућу коју су, узгред, саградили црни робови.

После Грађанског рата, Америка је пре свега желела да ту трауму превазиђе и заборави; три године по његовом окончању председник Ендру Џексон издао је указ о безусловном помиловању свих који су се „директно или индиректно борили против Сједињених Америчких Држава”, па тако није суђено ни председнику Конфедерације Дејвису, ни заповеднику конфедеративне армије генералу Роберту Лију.

Уместо тога, почело је „романтизовање” рата, величање „витештва” људи у сивим и плавим униформама, „Прохујало са вихором”, филм из 1939, у којем се уздиже лојалност робова и идила са плантажа, постао је најкомерцијалније холивудско дело свих времена.

Али Грађански рат ипак није „прохујао”, не само зато што је то била прекретница која је Америку учинила оном што данас јесте. Није тешко замислити шта би она постала да су на континенту створене две вечито завађене државе.

Помирење је, међутим, плаћено заборавом, па зато, у анкетама јавног мњења спроведеним уочи 150-годишњице, већина не помиње ропство као његов главни узрок.

Ни у Америци историја не говори само о прошлости, него открива и садашњост.