Улица српског пораза

Потомци су језиком старији од својих предака. Језик – природом, развитком, творачком снагом, целокупним својим постојањем – посматран у одређеном тренутку или кроз време, на свом синтагматско-парадигматском нивоу, призива прошли, осмишљава садашњи и наслућује будући временски контекст. Нама су стари наши, мајке и очеви, оставили на дар, како би мудра Исидора Секулић рекла, "разгранати, племенити, снажни народни језик". На његовим основама створен је књижевни језик, однегована изузетна народна и уметничка књижевност.

" Беседа у устима безумног је као трн у рукама пијаног", каже се у "Причама Соломоновим". Непроцењиво своје национално благо, милозвучни језик свој, Срби су принели на олтар југословенског заједништва. Од Срба три вере, а једног језика – створена су четири народа и три језика. Како? Одступањем од научне истине и кривотворењем слике о српском народу и његовом језику. Доктрина сербокроатистике у устима безумних српских и притворних хрватских лингвиста постала је онај отровни трн расрбљавања и сеобе Срба по верској основи у друге народе.

Изгон из језика

Изгон Срба из српског језика траје, међутим, и даље. Централна улога, још је Аристотел тврдио, припада човековој језичкоумној моћи. При разматрању језика као инструмента културе, мишљења и функционалног друштвеног механизма, не смеју се занемарити ни питања филозофије живота.

"Ја сам овде желео да чујем",  пише Вук Стеф. Караџић једном приликом са Цетиња, "како наш народ по овим крајевима говори и да видим како живи". Тако је и данас: какав му је језик – тако српски народ и живи. Тај народ, као ниједан други у Европи, прогоне са његових државно-националних и језичких територија. То чине силом оружја, предвођени, како би Еразмо Ротердамски рекао, "софистичком жгадијом". Али, у свему, има и наше кривице.

Питали шуму, каже се у једној српској народној питалици: – Ко те осакатио? – а она одговорила: – Секира којој сам ја позајмила држаље!

И нашом небригом, језик је истеран из властите куће. Наспрам палате "Албаније" налазио се, рецимо, некад ресторан "Душанов град". У њему су, између осталог, у дуборезу били исписани епски стихови о слављењу славе српског цара Стјепана. Сада је ту Automat club "Moulin Rouge". Преко пута, у Коларчевој, била је "Шумадија", касније "Пивница" и рибљи ресторан "Златна лађа", а сада је ту паб. Не маре власници за уставну одредбу о службеној употреби језика и писма, уместо "Старог града" истакнуто је Pub "Old Town".

Тек кад се намерник Кнез Михаиловом запути према Калемегдану схвати алегоричну поруку питалице о шуми, секири и држаљама. Шетам са сликарем Савом Ракочевићем који лета проводи у Београду, а зиме у Чикагу. Гледамо излоге и натписе. Сликар се пита да ли је у Србији.

Где је некад био "Београдски излог", на Тргу републике, пише "Belgrade Window". Да ко од нас има неудобну обућу, кад би хтео да сврати у продавницу, морао би да уђе у "Office shoes" и то надомак споменика кнезу Михаилу и омиљеног састајалишта "Код коња". Уместо да Срби пију кафу "Код Кнеза", извршена је супституција владара коњем. Србима је важнији коњ од владара кога су красили, према Слободану Јовановићу, патриотизам, морална отменост и господска гордост и који је, упркос бирократском деспотизму, маштајући о великом ослободатилачком рату и коначном народном уједињењу, стварао српску оружану силу и повратио градове.

"Зуји, звечи, звони, звучи,/ Шуми, грми, тутњи, хучи – То је језик рода мога" – певао је Петар Прерадовић, српски песник кога Хрвати својатају. Језик рода нашега потиснут је и у Кнез Михаиловој и шире. Многи су се залагали да језик треба чистити од туђих речи, али не и да грађење речи прерасте у насиље над језиком, а поготову не да код језика останемо без језика. Вук, рецимо, поводом "Српског рјечника" из 1818. године вели да, иако се већина турских речи може заменити српским, њих треба задржати и посвојити. Не може се због тога рећи да је "српски језик опогањен туђим ријечима – и да се зато не може језиком назвати. Данас на овоме свијету нема ниједнога језика, у коме нема туђих ријечи..."

Наравно да Вук туђице није бранио већ је говорио "да се треба трудити и језик чистити од туђих ријечи". Иронијом судбине, његов језик биће "очишћен" из породице индоевропских језика.

Језик је завичај

Парадигматичном прогону српског језика из Кнез Михаилове није крај. Из излога вребају рекламе, не на српском већ на енглеском: My Personal Stories одређује лични стил, уместо јесен/ зима пише fall/ winter, а шта тек рећи о New Collection, фитнес-клубовима и натписима у Timberland продавници текстила Women, Kids, Men?

Насиље над језиком је насиље над човеком. Оно се не врши само на синтагматском или лексичком нивоу, погрешним усвајањем туђица, где се реч, како би казао Данојлић у "Муци с речима", погрешно употреби, прималац је погрешно схвати и где се добија оно што Богдан Поповић назина "двоструко страном речју".