Држави замерају, а трговцима прећуткују

У Србији има више од 40 пунионица воде. На нашем тржишту још и бар 15 страних произвођача. Само на основу та два податка јасно је о каквој је оштрој конкуренцији реч. Судећи по речима појединих произвођача, они су се на то привикли, јер ако ће са својом робом напоље – морају за место под сунцем да се изборе прво код куће. И све би било добро да на свом терену имају, како рекоше, исте државне намете као стране фабрике воде.

Први људи највећих домаћих фабрика воде („Књаз Милош”, „Минаква” и „Врњци”) упиру прстом у државу, односно Дирекцију за воде Министарства за пољопривреду, тврдећи да за сваки литар узете воде плаћају 1,2 динара или око 12 евра по кубику.

Мало? Много?

Превише, кажу. Од свих европских земаља само Хрватска узима више, а од земаља које су у ЕУ Словенија наплаћује три евра по кубику. Све остале државе имају неупоредиво мања захватања. Шпанија и Португалија, рецимо, каже директорка Пословне заједнице произвођача минералних вода, Бранка Шеровић, не наплаћују ни евроцент за флаширање воде.

С том и таквом оценом потпуно се сложила на недавном састанку у Привредној комори Србије и председница Управног одбора Удружења произвођача минералних вода Зорица Вукчевић-Кљајић, која је и директорка операција у „Књаз Милошу” – Аранђеловац. Она наводи да је у протеклих пет година та компанија за накнаде држави и локалној самоуправи платила 20 милиона евра, што је требало да се искористи за обнављање и одржавање водених ресурса, али до тога није дошло.

Директорка Пословне заједнице произвођача минералних вода Бранка Шеровић казала је да накнада у структури производне цене воде учествује са осам одсто по литру, „што је неиздрживо за произвођаче”. „Нико не бежи од плаћања накнаде, али тражимо да то буде разуман износ”, рекла је Шеровићева

(/slika2)Директорка новосадске „Минакве” Сања Бјелица истиче да су издаци за накнаде Дирекцији за воде једнаки платном списку 215 запослених у њеној фабрици.

Да су произвођачи воде препуштени себи и ћудима тржишта сведочи, међутим, још једна чињеница о којој „водаџије” не воле баш много да причају. Да се не замере. А коме? Трговцима! Они им за сваку испоручену боцу воде или напитака узму маржу и до 50 одсто од малопродајне цене. Када се томе дода и просечних стотинак дана за наплату испоручене робе, јасно је с каквим се изазовима домаће фабрике сусрећу, од којих неке већ годинама посрћу под губицима.

Директор Дирекције за воде Александар Продановић у писаном саопштењу „Политици” каже да висину накнаде за коришћење вода, па и за воду које флаширају произвођачи, утврђује за сваку календарску годину влада и да од 2007. та дажбина није осетније повећавана.

Продановић тврди да је од 2007. до данас инфлација била већа од раста висине те накнаде. На недавном састанку у Дирекцији оцењено је да су фабрике воде донедавно позитивно пословале, али да се пуно тога променило не толико због високе накнаде за воду колико услед економске кризе. Цене полиетилена, од кога се праве пластичне боце, порасле су са 900 на 1.860 евра по тони само за годину дана. Ту су и поскупљења ПВЦ амбалаже, шећера, енергената... и као шлаг на торту – велика дуговања и нередовно измиривање обавеза великих трговинских ланаца.

У Дирекцији, према обећању Продановића, спремни су „да учине одређене мере као подстицај домаћој индустрији, које, са друге стране, неће угрозити нашу финансијску способност у смислу одржавања и изградње водних објеката за заштиту од штетног дејства воде, изградњу и реконструкцију водних објеката за водоснабдевање становништва и заштиту вода од загађивања и све остале мере које су предвиђене Планом управљања водама за 2011. годину.

Директорка удружења, међутим, упозорава да проблем с накнадама за воду није отпочео 2007, већ нешто раније, 2004. године, када је дирекција ту дажбину повећала чак пет пута (види табелу). Слаба је утеха, каже, што је последњих неколико година та накнада расла нешто спорије од инфлације.

Вода, као производ, спада, тврде наши саговорници, у ред веома јевтиних артикала. С ценом боце воде од око 0,3 евра зарада је веома скромна, јер су трошкови транспорта неупоредиво већи. Зато своју робу на дуже релације отпремају само у контејнерима, јер се никако другачије не исплати. Због изузетно високе конкуренције и све слабије куповне моћи грађана, домаћи произвођачи избегавају поскупљења. Претпоследње је било у 2004, а последње лане – осам до десет одсто у просеку. Инсистира се на корпоративним уштедама, скромним платама и високом расту продуктивности.

Можда је одговор на многе недоумице у односима произвођача и Дирекције за воде у свега две реченице изложио секретар Одбора за пољопривреду ПКС Милан Простран, рекавши да подржава захтеве произвођача минералне воде и да је ПКС спреман да са Дирекцијом за воде размотри проблем висине накнаде. Он „разуме потребу државе да убире и те приходе”, али да то „не треба да угрози опстанак компанија и штети интересу купаца”.

Питање је, међутим, да ли ће то имати виду и трговци којима је њихов интерес пречи од свих. Вероватно ни држави срце „не плаче” превише за листом приватизованим фабрикама воде – очекујући да нове газде заједници плате оно што од ње узимају.

Слободан Костић