Бивши председник Турске прети самоубиством

Са закашњењем од три деценије тужилаштво у Анкари је отворило истрагу против генерала и саучесника који су 1980. године извели тенкове на улице и оборили тадашњу владу.

Врата за покретање истраге одшкринуле су уставне промене које су у септембру прошле године усвојене на плебисциту. Чим је укинут имунитет бившим генералима, који су, после удара, били изабрани и на највише државе функције, више од хиљаду грађана и припадника разних удружења поднело је тужилаштву захтеве за покретање истраге. После дужег промишљања, тај деликатни задатак сада је поверен заменику главног тужиоца Мурату Демиру.

Истрага, засигурно, неће ићи ни брзо нити глатко. По многим проценама мораће да се саслуша „армија људи” која је учествовала у пучу. Али, све се, ипак, врти око три личности: бившег начелника генералштаба и касније председника Турске Кенана Еврена, команданата авијације и морнарице генерала Тахсина Шахинкаје и адмирала Нежата Турнера. Они су повлачили конце у војном удару, уз још неколико високих официра који више нису међу живима.

Покретање истраге наишло је на различита реаговања. Они који подржавају одоцнело отварање тог досијеа кажу: спора правда ипак је правда.

„На оптуженичку клупу треба извести најодговорније за удар, по угледу на процесе у Чилеу и Аргентини”, каже професор права Митхат Санчар.

Противници процеса се плаше хајке, боје се да ће се на удару наћи армија људи, случајни саучесници у тим немилим догађајима, који су морали слепо да следе наређења претпостављених. „То би могло да изазове психолошке и моралне трауме, а то не би било добро за народ”, упозоравају други.

Бивши председник Еврен, око кога се ипак све врти, није се огласио после одлуке тужилаштва да покрене истрагу. Али његов став о томе је одраније познат.

„Обећавам испред моје нације да нећу дозволити да будем предмет суђења. Ја ћу извршити самоубиство”, изјавио је он када је иницирано брисање члана устава који му је досад гарантовао имунитет, подсетио је „Хуријет”.

Војном удару 12. септембра 1980. године претходио је хаос у земљи. У сукобима између острашћених припадника левице и деснице погинуле су хиљаде људи. Влада је била немоћна да спречи крвопролиће и генерали су извели тенкове на улице Анкаре и Истанбула.

У последње пола века у Турској су изведена још два војна удара – 1960. и 1971. године. Генерали су отерали с власти и исламистичку владу премијера Неџметина Ербакана 1997, али тада нису имали потребе да преузимају власт. Али на удару се нашао само генерал Еврен, пошто су после тог пуча уследили прогони многих грађана.

Педантни хроничари су записали да је тада 517 грађана осуђено на смртну казну од којих је њих 50 завршило на вешалима, 299 је страдало под још неразјашњеним околностима у притворима, 43 је извршило самоубиство, 16 је убијено када су наводно покушали да побегну из казамата, 230.000 људи је изведено на оптуженичку клупу.

Бројеви су неумољиви, језиво оптужују. Али, у лому какав је војни удар, оне саме за себе не могу да одговоре на сва питања.

„Војна интервенција је била неопходна како би се прекинули сукоби између левих и десних фанатика. У немирима који су непосредно претходили удару страдало је најмање пет хиљада људи. То је морало да се пресече”, покушао је једном приликом да се оправда генерал Еврен (94).

Бивши председник Турске сада старачке дане проводи у једном малом месту на обалама Мраморног мора. Посветио се сликарству, и то, кажу они који се срећу с њим, прилично успешно.

Војислав Лалић