И за здраве, фрустрирајуће искуство

Када је 1879. године Васа Пелагић објавио прво издање свог „Домаћег учитеља”, у Србији је један лекар долазио на 27.000 становника ван Београда. Данас је тај однос стотинак пута повољнији, мада је територијална расподела лекара и даље неравномерна.

Неразвијеност здравствене службе била је важан разлог популарности Пелагићевих књига, због којих су чак у Сплиту „изучавали Кирилицу”, а у Варни „српском се језику учили”. Нема више романтичарског заноса с којим су, поред Пелагића, и тадашњи малобројни лекари тражили узроке „страшном морталитету”, бринући за „жив страдајући народ”, али су могућности савремене медицине неупоредиво веће, а мрежа здравствених установа у Србији је много гушћа. Једино се поставља питање колико је она истински доступнија. А треба ли доказивати да потребе за здравственом заштитом знатно превазилазе њено коришћење?

Постоји мит, додуше са зрном истине, да је касно јављање лекару последица непросвећености. Тачно је да је проценат наших неписмених земљака висок, а функционално неписмених још много виши. Међутим, нешколованост не значи и одсуство здравог разума. Повремени теренски прегледи и у најзабитијим селима показују висок одзив мештана, мада од доктора, обузетог научним пројектом због којег је ту залутао, некада не добије ни повратну информацију о свом здрављу.

Илустрацију свести грађана о потреби чувања здравља представља и изузетно висок обухват деце вакцинацијом. У овој сиромашној земљи држава даје 4,6 милиона евра за обавезне вакцине, а брижни родитељи издвајају још 2,3 милиона евра да би свом потомству, уместо застареле, обезбедили савременију и комфорнију заштиту.

Парадигматичан је лик Радојке из серије „Село гори...”. Код ње, додуше, постоји стид због „женске болести”, али основни је разлог њеног оклевања брига за породицу и свест о својој незаменљивости у домаћинству. Радојка при том нема ни ситну децу, ни страх да ће изгубити надницу, а њен животни стандард (становање, исхрана) бар половина популације у Србији може само да пожели. Многима је и куповина аутобуске карте до здравствене установе луксуз, док оно што, уз додатна плаћања, обично следи – дуга чекања и обијања прагова – од свакога захтева воловско стрпљење. Одлазак у здравствену установу је обично фрустрирајуће и понижавајуће искуство чак и за здраве, а камоли за потиштене и бедом сломљене људе.

Још један мит, настао на површном баратању чињеницама, представља тврдња да за здравство нема довољно пара. Тачно је да држава за те сврхе издваја скромних тристотинак евра по глави годишње, али на свака два државна евра грађани из својих џепова дају бар још по један за разна допунска плаћања, услуге добијене у приватном сектору и сл. У последње време се све чешће наводи и да се 500 милиона евра у здравству годишње губи преваром и корупцијом. Паметнијом и поштенијом прерасподелом свих тих средстава, која заједно достижу скоро 11 одсто БДП-а, српско здравство би се дохватило зелене гране.

За то је потребно само мало политичке добре воље. Најважније је ослободити се системске или „легалне” корупције, тј. законских решења која је омогућују. То значи да се изједначе државни и приватни сектор и да се укине монополски положај Завода за здравствено осигурање, јер би тим мерама услуге постале и јефтиније и квалитетније. Наравно, конкуренција би учинила да се државни сектор ослободи вишка запослених, али ако је такав рез немилосрднo примењен у привреди, зашто би се штеделе јавне службе? Важно је, такође, да се стане на пут легализованом конфликту интереса, оличеном, рецимо, у праву државног лекара да конкурише самом себи као приватник, што подстиче непродуктивност и увећава трошкове. На нивоу руковођења здравственим установама крајње је време да се уважи интерес народа избором најбољих стручњака, уместо послушника којима је циљ да разним махинацијама пуне партијске и своје џепове.

Остаје, на крају, и „ситна” корупција, оличена у подмићивању лекара. Ту је важно спречити уцењивање пацијената, а када као проблем остане само „изражавање захвалности” по изласку из болнице, моћи ћемо да кажемо како здравство оздрављује.

*Професор универзитета, епидемиолог