Насиље остаје заташкано

„Ђубре једно мало! Одлази да те више не видим! То ми је хвала за све што чиним за тебе!” Ове увреде понављале су се годинама. У часовима пијанства мајка би кренула и да ме шутира, шамара, гађа свиме што би јој се у том тренутку нашло под руком. Понекад сам проводила сате закључана у купатилу, док се она не би смирила и заспала,прича о свомдетињствуМ. С. (24).

Она своју мајку није пријавила због злостављања. Каже: „Када имаш 12 година ниси способан да размишљаш у том правцу. Из данашње перспективе сматрам да је требало да потражим стручну помоћ. Тада сам била убеђена да је кривица моја и да ја чиним погрешнествари.”

Нажалост, ово је један од основних разлога због којег насиље остаје заташкано. Према речима Мире Качавенде-Кљајић, супервизораЦентра за социјални рад у Новом Саду, све оно што насилник ради, ради тако што најпре емотивно веже дете за себе.

„Већина деце мисли да је то природно и да се то и другој деци дешава. Много пута се деси да починилац буде осуђен, а да дете жали што је, рецимо тата, отишао у затвор, приписујући себи кривицу”, каже Качавенда-Кљајић.

Све ово, објашњава наша саговорница,последица је недовољне информисаности деце о њиховим правима. „Деца нису свесна својих права, али зато су ту родитељи (стараоци) да их информишу и да се постарају да дечја права буду заштићена. Поред њих за то треба да брину и институције: вртићи, школе и здравство, које морају да пријаве насиље по службеној дужности.”

Према речима Биљане Бузић, психолога из Прихватилишта Београд, најтежа ствар у раду са злостављаним дететом јесте објаснити да оно што му је родитељ радио није добро. „Самој деци би требало дизати свест о томе шта је насиље. Јер они то не препознају.То је за њих једина ствар коју суу животу виделии доживели – нисуималисусрет са нечим другим. И сада имви нудите нешто другачије и кажете имда је то исправно, а оно погрешно.”

Како објашњава заменица заштитника грађана Тамара Лукшић-Орландић,нема примера да је дете послало притужбу због непоштовањањеговог права у породици.

„Иако не подносе притужбе, деца постављају питања о овој теми преко сајта заштитника грађана намењеном дециwww.pravadeteta.rs. Нису експлицитни, али провејава понекад и питање које сугерише да дете трпи неку врсту занемаривања или насиља. У таквим случајевима, ми инструктивно детету напишемо коме треба прво да се обрати: особи од поверења у породици, неком у школи, разредном, психологу, педагогу, па и полицији”, каже Лукшић-Орландић.

Према истраживању Уницефа чак 72 одсто родитеља у Србији верује да је „батина из раја изашла”. Дешава седа и они који препознају насиље ствар препуштају случају, сматрајући то проблемом који се тиче саме породице. Док год се насиље сматра личним, а не друштвеним проблемом, насилници ће себе сматрати легитимним господарима своје деце.

„Први суседи су јако битни, пре ће они моћи да запазе промене код злостављаног детета него рођак који дете виђа једном недељно. Школа такође може да примети, јер такво дете попушта у учењу, осамљује се, избегава да се скине на часу физичког. Сваки стручни радник може да препозна да ли је неко дете злостављано – наравно, када хоће да види”, објашњава Марија Грбић, социјална радница Прихватилишта Београд.

Ипак, према подацима једног истраживања породичноправне заштите од насиља у породици који су наведени у извештају Виктимолошког друштва, орган старатељства, односно Центар за социјални рад је покренуо парнични поступак у 3,4 одсто случајева,а јавни тужилац у један одсто случајева. У свим осталим случајевима тужбу је подносила сама жртва.

Случај који најочигледније указује на то да су заказали и друштво и надлежни органи јесте случај самохране мајке која је имала озбиљне психичкепроблеме, а у урбаној средини без струје и воде одгајала је дете до његове десете године.

„То није могло да прође незапажено, ни од људи са радног места мајке који су се са дететом често сретали, ни од школе у коју је дете ишло. Центар за социјални рад се у међувремену укључио, али можда и на недовољно адекватан начин, јер очигледно психотично понашање мајке нису испитали. Тек након десет година они су поднели кривичну пријаву против мајке за занемаривање детета, иако је дете могло бити смештено у породицу оца који је био заинтересован за сарадњу”,прича судија на овом предмету, Ивана Марковић-Радојевић.

Текст су написале у оквиру тренинга за новинарство Београдског центра за људска права:Јелена Радивојевић, Тамара Белајић и Ана Стевановић