Дипломирани једнако мастер

С обзиром на велики публицитет који је тема "дипломирани једнако мастер" изазвала у јавности, намера ми је да допринесем бољем разумевању проблема.

Досадашњи систем звања тј. степена стручне спреме у вишем и високом образовању Србије, као и других бивших југословенских република, има четири степена: шести – виша школа, седми 1 – факултет, седми 2 – магистратура и осми – докторат. Потписивањем Болоњске декларације и усвајањем Закона о високом образовању септембра 2005. године наша држава је прихватила и реализовала обавезу стварања система звања упоредивог са другим европским (и прекоморским) земљама, система који има три степена: први – основни (тзв. бечелор), други – дипломске студије (тзв. мастер) и трећи – докторски.

Законодавац није предвидео како ће се прилагођавање поменутих система обавити, већ је одлуку препустио заједничком органу српских универзитета, Конференцији универзитета Србије, скраћено КОНУС-у. Ректорски савет КОНУС-а који чине ректори свих државних и приватних универзитета је на седници 19. октобра 2006. године једногласно донео одлуку да се досадашњи седми 1 степен тј. факултетска диплома аутоматски изједначава са новим другим степеном дипломских студија (мастер). Предлог за донету одлуку дошао је од студената-проректора универзитета у Београду и Крагујевцу, као и од две најзначајније студентске организације: Савеза студената и Студентске уније. Схватајући у потпуности озбиљност и далекосежност ове одлуке, ректори су после исцрпне анализе аргумената за и против – прихватили предлог студената. После доношења одлуке, а због њеног значаја и реакција које је изазвала, председник КОНУС-а је одлучио да је још једном потврди на Скупштини КОНУС-а која треба да буде одржана у понедељак, 6. новембра.

Као свака одлука оваквог ранга и домета и ова је резултат компромиса многобројних аргумената за и против. Ево неких. Ако се одлука дефинитивно одобри, судије неће морати да брину да ли ће им важити правосудни испит (у будућности ће само мастер моћи да полаже правосудни испит), професори у школама неће размишљати да ли је њихово образовање довољно (у будућности ће само мастер моћи да предаје у гимназији), сви факултетски образовани стручњаци моћи ће мирно да наставе да раде не страхујући да ће им сутра послодавац рећи: "Ниси мастер, добијаш отказ".

Свако ко ради у високом образовању зна да је основни ниво "бечелора" на Западу испод нивоа знања које је у нашем досадашњем систему обезбеђивала диплома факултета. До тог звања просечан студент стиже после три године студирања. У САД је то четири године, али је тамо просечни ниво средње школе далеко нижи од европског, па је додатна година потребна за достизање овог нивоа. У Србији је, као што је познато, просечно трајање студија преко шест година. Да ли су наши студенти глупљи? Наравно да не. Наше студије су теже и захтевније, што је и био разлог покретања реформе у последњих неколико година. Прихватањем принципа "дипломирани једнако мастер" потврдили бисмо ниво наших досадашњих диплома. Тиме би проценат високообразованих у Србији био доведен до реалног броја од 11 одсто који укључује и оне са вишом школом и старим првим степеном студија – "бечелоре" и оне са факултетском дипломом – "мастере".

Умесно је погледати како су овај проблем решиле бивше југословенске републике. Видимо да је принцип "стари дипломирани једнако нови мастер" прихваћен и у Словенији и у Хрватској. Тамо је одлуку донео законодавац и универзитетима олакшао посао. Долазимо до још једног важног аргумента. Ако поменути принцип не прихватимо, бићемо сведоци таласа нострификација српских диплома у Хрватској ради добијања звања "мастер". Не само да ћемо тиме посредно девалвирати вредност наших диплома које нису ништа слабије од хрватских, већ ћемо тамошњим универзитетима обезбедити солидан приход.

Дошли смо до важног, финансијског аргумента. Као што је познато, државни универзитети су због недовољног финансирања од стране оснивача – државе Србије, у хроничној беспарици. У ситуацији када је буџетска плата редовног професора универзитета мања од плате почетника у страној фирми и када факултети не могу да плате трошкове воде и струје, не може се много замерити руководствима факултета што финансијске проблеме преваљују на леђа студената. Уколико се принцип "дипломирани једнако мастер" не прихвати, увођење једногодишњих програма који омогућују доквалификацију дипломираних до звања "мастер" тј. куповину звања, значајно би попунило приходе факултета. Али, да ли је студент тај који треба да понесе терет финансирања високог образовања? У сиромашној држави каква је Србија, оваква стратегија је недопустива и довела би до смањења општег нивоа образованости нације. А можда је то и намера оних који су ову осетљиву одлуку препустили универзитетима?

Због свега овога, надајмо се да ће Скупштина КОНУС-а потврдити одлуку свих ректора Србије.

Професор Математичког факултета и проректор Универзитета у Београду